Iako se Bregzit sagi ne nazire kraj, premijerka Tereza Mej je najavila da će vlada Velike Britanije pokušati da ubrza proces kako bi ga okončala pre konstituisanja novog sastava Evropskog parlamenta u julu. Ostaje da se vidi da li će Mejova uspeti da potvrdi svoj sporazum u Donjem domu britanskog parlamenta ili da osmisli drugi, realan plan kako bi se Bregzit zaista dogodio. Međutim, iako je to jedna od tema o kojoj se najviše raspravlja u Evropi poslednje tri godine, postoji tek nekoliko analiza o uticaju britanske odluke da napusti EU na zemlje Zapadnog Balkana.
Stoga je European Western Balkans razgovarao sa Endrju Pejdžom, šefom Odeljenja za Zapadni Balkan u britanskom Ministarstvu spoljnih poslova (Forin ofis), koji je bio i glavni organizator Londonskog samita država Zapadnog Balkana 2018. godine održanog u okviru Berlinskog procesa. Među pitanjima koja smo postavili Pejdžu bila su: kakav će biti odnos Velike Britanije prema Balkanu nakon Bregzita, šta bi mogle da budu dalje implikacije za širi region, kao i kako Velika Britanija vidi trenutnu francusko-nemačku inicijativu za pokretanje dijaloga između Srbije i Kosova sa mrtve tačke?
European Western Balkans: Bregzit je sveprisutan već tri godine, ali je zapravo vrlo malo analiza o tome kako će to uticati na položaj Velike Britanije u odnosu na Zapadni Balkan. Kakve će biti praktične implikacije odluke o napuštanju Evropske unije u odnosu na britansku politiku prema regionu?
Endrju Pejdž: To pitanje nam je postavljeno pre skoro godinu dana kada smo bili domaćini Samita država Zapadnog Balkana u Londonu u okviru Berlinskog procesa. Poruka koja je izašla sa tog Samita važi i danas, a to je da je predanost Velike Britanije Zapadnom Balkanu trajna: ona će se nastaviti i nakon što napustimo EU, i zaista će biti ojačana. Kao dokaz ozbiljnosti ove namere, premijerka je prošle godine na Samitu najavila da ne samo da ćemo nastaviti sa našim trenutnim prisustvom, već ćemo udvostručiti broj ljudi koji rade u regionu u britanskim ambasadama na pitanjima u vezi sa bezbednošću koja pokrivaju oblasti trgovine drogom, vatrenim oružjem, ljudima, kriminalom povezanim sa imigracijom i drugim zajedničkim bezbednosnim izazovima koji utiču na sve naše zemlje. Takođe, pojačaćemo naš rad sa vladama i civilnim društvom kako bismo pomogli da dođe do smanjenja korupcije u regionu i poboljšanja u oblasti vladavine prava. Najznačajniji rezultat našeg Samita, u smislu naše buduće namere, je da ćemo udvostručiti programski novac koji ulažemo u regionu.
U tekućoj godini smo izdvojili oko 40 miliona funti za tehničku pomoć; do 2020-2021. ovo ćemo udvostručiti na 80 miliona funti godišnje. Dakle, nema govora o tome da ćemo se na bilo koji način povući sa Zapadnog Balkana! Naprotiv, udvostručujemo naše napore, za koje se nadamo da će naše prijatelje sa Zapadnog Balkana ostaviti bez sumnje da je posvećenost Velike Britanije evropskoj bezbednosti odlučna i da će trajati i nakon našeg izlaska iz EU.
Velika Britanija će i dalje biti važan igrač u smislu odbrane, kao saveznik NATO-a, ali i kao neko ko učestvuje u trupama KFOR-a na Kosovu i EUFOR-a u Bosni i Hercegovini.
EWB: Međutim, interesantno je videti zemlju koja će uskoro napustiti Evropsku uniju da i dalje podržava evropske integracije Zapadnog Balkana. Zar to nije dvosmislena poruka?
EP: Mi ćemo podržati zemlje Zapadnog Balkana ukoliko su ljudi, odnosno njihove vlade i njihovi parlamenti vrlo jasni, kao što jesu, da žele da pristupe Evropskoj uniji. Velika Britanija je dosledna i mi ćemo nastaviti, bilo unutra ili van EU, da podržavamo njihove želje za pristupanjem EU.
Čini mi se da je predanost evropskih institucija proširenju još uvek snažno prisutna. To je bilo veoma jasno u prošlogodišnjem Paketu o proširenju; ali i ukoliko razgovarate sa zvaničnicima Komisije i Službe za spoljnu politiku, te sa samim komesarima, oni su odlučni da održe momentum koji postoji nakon prošlogodišnje strategije.
Srbija i Crna Gora su predvodnice koje su ranije započele pregovore o pristupanju. Velika Britanija je već dugo aktivna zagovornica proširenja, aktivno podržavajući taj proces, posebno u oblasti vladavine prava – poglavlja 23 i 24.
Smatramo da je veoma važno za Severnu Makedoniju i Albaniju da stignu do startne linije i otvore pregovore o pristupanju EU u junu. Bili smo za to kada je odluka bila na stolu prošle godine u junu, ali je odložena za godinu dana, delom zbog francuskog pristupa tome.
Mi smo i dalje veoma aktivni, razgovaramo sa našim partnerima iz EU i zemalja Zapadnog Balkana da ih ohrabrimo. Moramo priznati da nakon što napustimo EU, kad god se to bude desilo, više nećemo imati mesto za stolom Saveta EU, gde će se donositi odluke o otvaranju i zatvaranju poglavlja. Dakle, mi možemo samo da podržavamo ove napore, kao i Amerikanci (koji takođe nemaju mesto za stolom), ali moraćemo da priznamo da će to na kraju biti odluke koje će EU27 i zemlje Zapadnog Balkana doneti. Dakle, ne vidimo nedoslednost u nastavku podrške zemljama Zapadnog Balkana na njihovom izabranom putu, poštujući njihove demokratske izbore, baš kao što ćemo poštovati i svoje.
EWB: Šta je sa pristupanjem NATO-u?
EP: Za one koji žele da se pridruže NATO-u, mi ćemo nastaviti da ih podržavamo i na tom putu, baš kao što smo to uvek činili. U tom smislu, Velika Britanija će i dalje biti veoma važan saveznik u okviru NATO saveza.
Oduševljeni smo što je postignut Sporazum iz Prespe, iz mnogo razloga – jedan važan je što to otvara put za pristupanje Severne Makedonije NATO-u. Mi se nadamo da bi procedure ratifikacije mogle biti završene brzo kako bi Severna Makedonija mogla da se pridruži NATO-u već na samitu NATO lidera u Londonu u decembru ove godine.
Ovo će poslati veoma važnu poruku celom regionu o prednostima koje mogu proizaći iz akata političke hrabrosti, kao i rešavanja dugotrajnih, neugodnih sporova.
EWB: Mislite li da je evropeizacija Zapadnog Balkana još uvek dovoljna „šargarepa“ za ove zemlje da reše bilateralne sporove i sprovedu ozbiljne strukturne reforme?
EP: Pet godina sam proveo u Sloveniji kao ambasador Ujedinjenog Kraljevstva, od 2009. do 2013. godine. Bilo je to fascinantno – ali teško vreme, neposredni nakon finansijske krize. Slovenačka ekonomija je patila, kao i ekonomije skoro svake države članice EU. Istovremeno, došlo je do sporova između Slovenije i Hrvatske oko Piranskog zaliva i Ljubljanske banke. Bojim se da je pitanje Piranskog zaliva još uvek tu, ali važna stvar je da je Hrvatska ušla u EU 2013. godine. Tada su mi često postavljana pitanja o proširenju. Moj odgovor je bio da ako pogledate šta se desilo sa ekonomijama zemalja koje su se pridružile EU, posebno ekonomijama koje su se pridružile u talasu 2004. godine, ali i sa Rumunijom i Bugarskom koji su se pridružili kasnije, možete videti da je bilo mnogo prednosti. Ne samo u smislu ekonomskog rasta, već i u pogledu mnogih oblasti koje su usklađene sa pravni tekovinama EU. Te oblasti su napravile veliku razliku u transformaciji iz državne ka tržišnoj ekonomiji.
Poljska je veoma dobar primer zemlje koja je imala koristi od ove tranzicije. Poljska je jedina zemlja čija je privreda nastavila da raste tokom perioda 2009-13. kada su druge evropske zemlje bile u recesiji.
Ove godine Poljska je domaćin Berlinskog procesa, i to je sjajno jer oni imaju mnogo vrednog iskustva koje mogu da podele, uključujući i vrednost “evropeizacije”, kako ste to sami rekli. Kao domaćini prethodnog samita, veoma smo blisko sarađivali sa Poljacima na njihovom samitu, na onome što svi zajedno možemo da uradimo kako bismo pomogli državama Zapadnog Balkana da se uhvate u koštac sa izazovima vezanim za bezbednost, ali i korupcijom, gde Poljska ima odlične rezultate.
EWB: Pošto ste spomenuli Berlinski proces, moram da vas pitam o konzistentnosti politike Evropske unije prema Zapadnom Balkanu. Bilo je mnogo rasprava o tome da li je Berlinski proces samo još jedan paralelni put koji je nastao usled zamora od proširenja, ili nešto što ipak treba da dovede do konkretnih rezultata. Kako biste vi ocenili rezultate Berlinskog procesa?
EP: Berlinski proces nije bio uvek dobro shvaćen, uključujući tu i same zemlje Zapadnog Balkana. Možda je to delimično zato što ljudi jednom godišnje vide jedan veliki politički sastanak, ali ne vide sve aktivnosti koji se odvijaju tokom preostalih 12 meseci između samita.
Veliki sam pobornik Berlinskog procesa. Mislim da je to dopunska platforma koja pomaže da se proširenje sprovede. Važne odluke o pristupnim pregovorima, otvaranju i zatvaranju poglavlja itd., naravno, zajednički vode sve države članice EU. Dakle, Berlinski proces nije i ne može da bude zamena za proširenje.
Mislim da je motivacija kancelarke Merkel za kreiranje procesa u 2014. godini, barem delimično, došla nakon toga što je Junker izjavio da neće biti daljeg proširenja EU u narednih pet godina, odmah nakon pristupanja Hrvatske 2013. Za zemlje Zapadnog Balkana koje nastoje da se pridruže EU ovo je došlo kao hladan tuš i stvorilo je vakuum. Kancelarka Merkel je upravo htela da pomogne da se taj vakuum popuni stvaranjem platforme za saradnju između zemalja Zapadnog Balkana i poboljšanjem povezanosti i ekonomske aktivnosti između njih.
Govoreći o opipljivim rezultatima, Regionalna ekonomska zona, koja je lansirana na samitu u Trstu 2017. godine sa višegodišnjim akcionim planom, efektivno projektuje Zapadni Balkan trećim zemljama kao jednu zajedničku investicionu destinaciju sa snažnim investicionim, trgovinskim i komunikacijskim politikama. Berlinski proces je iznedrio i niz drugih komplementarnih inicijativa, kao što je Regionalna kancelarija za saradnju mladih (RYCO), koja doprinosi poboljšanju razmene mladih i uklanjanju barijere između zemalja, posebno među mlađom generacijom. Ono što je bio akcenat Londonskog Samita je to što nismo samo nastavili rad na infrastrukturnom povezivanju koje je u srcu Berlinskog procesa – iako smo i to učinili, na sastanku ministara ekonomije, gde je dodatnom garancijom od 150 miliona evra podržan Fond za podršku preduzetništvu.
Dakle, mi smo uveli dodatni segment, posebno se fokusirajući na bezbednosne izazove. Sve veći deo naše tehničke pomoći posvećen je praćenju ovog problema, sa ciljem da se uhvatimo u koštac sa zajedničkim izazovima koje sam ranije pomenuo, iskorenjivanjem korupcije i zaustavljanjem organizovanog kriminala koji pogađa ne samo ZB6 već i mnoge zemlje u EU, uključujući i Veliku Britaniju.
EWB: Nedavno smo u Berlinu videli još jedan Samit, ovaj put u organizaciji Angele Merkel i Emanuela Makrona. Da li verujete da će ovaj format za pregovore između Srbije i Kosova zameniti dijalog pod okriljem EU? Da li vidite potencijalno učešće Velike Britanije u dijalogu Srbije i Kosova u ovom novom formatu?
EP: Sporazum između Srbije i Kosova bi delovao potpuno transformativno za ceo region, ne samo za Srbiju i Kosovo. To će udahnuti novi život regionu i doprineti izgradnji poverenja između vlada i naroda na sličan način kao što je to bio sporazum između Grčke i Severne Makedonije, ali svakako ne treba izjednačavati ova dva spora, jer su oni vrlo različiti. To bi takođe značajno poboljšalo izglede za pristupanje EU za obe zemlje, jer bi ih to potencijalno moglo ubrzati.
Dogovor bi obezbedio veću stabilnost za ceo region, što bi u krajnjoj liniji bilo dobro i za sve nas u Evropi. To bi bio faktor koji doprinosi smanjenju uzroka zbog kojih mladi ljudi napuštaju svoje zemlje, jer bi im to dalo više samopouzdanja da njihove zemlje mogu imati dobru upravu kao i da mogu da napreduju na putu ka EU.
Srbija je na dobrom putu, 2025. je ciljni datum, ali Kosovo još uvek nema način da krene napred i započne pregovore o pristupanju EU. Bili smo veoma zadovoljni što je održan sastanak Merkel-Makron sa liderima Zapadnog Balkana. Kad god može da se usmeri veća pažnja na pitanje normalizacije odnosa između Srbije i Kosova kako bi se postigao napredak u dijalogu, to je dobrodošlo.
Velika Britanija nastavlja da bude izuzetno aktivna u zemljama Kvinte, koji čine pet zemalja koje snažno podržavaju dijalog: osim Velike Britanije tu su i Francuska, Nemačka, Italija i SAD-a. Amerikanci su, naravno, važni igrači, a Kvinta će u budućnosti ostati veoma značajna grupacija, koja će pružati političku podršku. Važno je da EU nastavi da vodi proces, jer uspeh dijaloga zavisi velikom delom od podsticaja za Srbiju i Kosovo kako bi postigli napredak na putu ka EU.
Velika Britanija će dakle i dalje biti važan igrač, bez obzira na naš odnos sa EU. Moguće je da će sporazum koji bude postignut između Srbije i Kosova zahtevati određene bezbednosne garancije i Velika Britanija bi mogla biti deo toga.
Takođe, ukoliko se postigne sporazum, moraće da se donese nova rezolucija Saveta bezbednosti UN-a koja će zameniti Rezoluciju 1244. Kao stalna članica SB UN-a, Velika Britanija će imati važnu ulogu u ovim diskusijama. Dakle, naš fokus neće nestati samo zato što napuštamo EU; daleko od toga.
Možda ćemo sprovoditi spoljnu politiku malo drugačije od naših prijatelja u EU, ali ćemo biti jednako aktivni kao podrška postizanju sporazumu između Srbije i Kosova. To je bi bila najveća nagrada diplomatama koji učestvuju u procesu – ali i veoma motivišuće za sve, pre svega zbog transformativne razlike koju može da napravi životima mnogih ljudi.