Iako je u savremenoj srpskoj istoriji bilo i previše situacija koje su se činile veoma odlučujućim i, štaviše, dramatičnim za njeno međunarodno i spoljnopolitičko pozicioniranje, čini se da su događaji koji su se odvili upravo tokom proteklih nekoliko sedmica dodatno uticali da se zemlja ponovo nađe u sličnoj situaciji.
Iako je Evropska unija „ohrabrila“ političke elite, ali i društva Srbije i Crne Gore da će do 2025. godine ove dve države postati članice Unije, poseta Brajana Hojt Jia, zamenika pomoćnika državnog sekretara Sjedinjenih Američkih Država Beogradu krajem oktobra naglo je splasnula ovo raspoloženje. Naime, pored određenih zahteva koje SAD konstantno pominju kada je u pitanju poboljšanje odnosa sa Srbijom, poput rešavanja slučaja ubistva tri brata iz porodice Bitići u Srbiji 1999. godine, kao i nužnog sudskog epiloga vezanog za okončanje postupka vezanog za paljenje ambasade ove zelje u Beogradu krajem februara 2008. godine, svakako najosetljiviju temu u razgovorima Jia sa srpskim zvaničnicima predstavljao je odnos Srbije sa Ruskom Federacjom u kontekstu evropskih integracija.
Premda je bilo za očekivati bilo da će tema ubrzanja i okončanja procesa normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, koji je otpočeo još 2011. godine, biti na određeni način dominantni „kamen spoticanja“ u odnosima između Srbije i Sjedinjenih Američkih Država, očigledno je da je izjava Jia, kao visokog američkog zvaničnika zaduženog za Balkan, o otežanom održanju spoljnopolitičkog ekvilibrijuma Srbije između Evropske unije i Ruske Federacije, koje je označio kao „sedenje na dve stolice“, zapravo bila dominantna na sastanku sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem. Štaviše, u zvaničnom saopštenju sa ovog sastanka je podvučeno je da je Ji ukazao na „zabrinutost zbog percepcije da je Srbija jednom nogom na putu ka Evropskoj uniji, a drugom ka savezu sa Rusijom.” (Saopštenje, 24. oktobar 2017)
I pored čestog osporavanja samog kapaciteta funkcije Brajana Hojt Jia od strane pojedinih analitičara u Beogradu, o čemu je govorio i ruski ambasador u Beogradu, Čepurin, očigledno je da, ipak, treba veoma ozbiljno razumeti ove poruke. Štaviše, SAD su nakon vlastitog smanjenog interesovanja za Balkan u nedovršenom procesu njegove evroatlentske integracije od početka ove decenije ostavile određeni prostor da to mesto popuni Ruska Federacija, a od pre nekoliko godina i Turska i Narodna Republika Kina.
Zato je Ji, prema pomenutom saopštenju iz Predsedništva Srbije ujedno „izrazio zabrinutost zbog ruskog uticaja u regionu.” Ruski interes, sa druge strane, objektivno je osnažen na Zapadnom Balkanu pre svega u bh. entitetu Republika Srpska i Srbiji, ali donedavno i u Makedoniji. Prošlogodišnji događaji u Crnoj Gori neposredno uoči i tokom parlamentarnih izbora takođe su pokazali kakva suštinski može biti uloga Rusije na Balkanu kako bi se osnažio njen uticaj.
Asocijacije koje je nedavno izneo ruski ambasador u Beogradu, Aleksandar Čepurin pominjući potencijalan „ukrajinski scenario“ u Srbiji, pored potencijalnog, kako se stereotipno navodi, destruktivnog ponašanja Zapada, ostavlja neodgovoreno pitanje na to kako bi u takvom scenariju sebe videla upravo Ruska Federacija. Naime, nije nužno podsećati upravo na ulogu ove zemlje u dešavanjima u susednoj Ukrajini zbog njenog makar i formalnog približavanja Evropskoj uniji tokom 2013. i 2014. godine.
Dakle, sasvim je izvesno da će Ruska Federacija pored permanentnog insitiranja na vojnoj neutralnosti Srbije, koja je proklamovana tačno pre deset godina, postupno evoluirati i svoj stav kada je u pitanju pridruživanje Srbije Evropskoj uniji. Zapravo i Moskva je svesna da Junkerovo „obećanje“ vezano za „ubrzani“ ulazak Srbije u članstvo u Evrospkoj uniji do 2025. godine podrazumeva i jednako tako ubrzanu temeljnu promenu njene politike prema Ruskoj Federaciji – od revizije brojnih ekonomskih i drugih sporazuma, do pridruživanja postojećim restriktivnim merama.
Zato ostaje očekivanje da će vlasti u Beogradu u narednom periodu ustrajati na putu evropskih integracija, koji veoma uspešno teče proteklih nekoliko godina, objektivno percipirati da je to od vitalnog interesa za Srbiju, ali i njenu modernizaciju. Takođe, treba očekivati i da će nakon konstituisanja nove vlade u Nemačkoj, Srbija i dalje imati pouzdanog i veoma uticajnog partnera i aktera u Evropskoj uniji, a što bi trebalo olakšati i njen najavljeni ulazak u Uniju.