Čini se da se pitanje pomirenja, kao procesa ponovnog uspostavljanja mirnih i prijateljskih odnosa između nekadašnjih strana u sukobu, spušta sve niže na lestvicama političkih prioriteta zemalja Zapadnog Balkana, kako se vremenska udaljenost od postjugoslovenskih sukoba uvećava. Štaviše, pored suđenja za ratne zločine, drugi ključni mehanizam pomirenja – međuvladina komisija za utvrđivanje činjenica i kazivanje istine, koja bi ustanovila činjenice o ratnim zločinima i žrtvama i time umanjila mogućnost manipulacija, nije osnovana ni skoro dve decenije nakon okončanja sukoba.

Rezultat toga je da proces pomirenja među postjugoslovenskim zemljama nije završen. Ovo dovodi u opasnost integracije u regionu i njegovo približavanje Evropskoj uniji, što je u srži Berlinskog procesa, zbog čega je on idealno oruđe koje može da podstakne regionalno pomirenje. Kako predlaže Sažetak politike Koalicije za REKOM na predstojećem samitu u okviru Berlinskog procesa u Londonu treba zaključiti regionalni sporazum koji će voditi do uspostavljanja međuvladine komisije za istinu.

Postoje tri razloga zbog kojih je potrebno da interesovanje donosilaca odluka na Zapadnom Balkanu za pitanje pomirenja ponovo oživi.

Prvo, nezavršeni proces pomirenja – a posebno nedostatak utvrđenih činjenica – nadvija se kao pretnja regionalnoj bezbednosti, jer ostavlja otvoren prostor za političke kampanje zasnovane na narativima koji demonizuju „drugeˮ, kao i za treće države, izvan regiona i Evropske unije, koje nemaju dugoročnu viziju regiona, već samo želju da prošire svoje interese preko podložnih grupa.

Nedovršeno pomirenje na Zapadnom Balkanu je i bezbednosna pretnja za samu Uniju: naime, koncept „otpornostiˮ predviđen njenom Globalnom strategijom odnosi se i na države pretendentkinje na članstvo u EU, i naglašava „sposobnost država da se reformišu, uspevajući tako da podnesu interne i eksterne krize i oporave se od njihˮ. Kao postkonfliktna društva, zemlje bivše Jugoslavije koje pretežno zauzimaju geografski prostor Zapadnog Balkana, mogu biti „otporneˮ jedino ako se okonča proces pomirenja.

Drugo, tekuće ekonomsko povezivanje i ambiciozni infrastrukturni projekti inicirani u okviru Berlinskog procesa, iako neupitni preduslovi za povezivanje regionalnih privreda, jednako su osetljivi na političke konflikte po linijama etničkih podela. Ključni akteri i korisnici ekonomskih razmena su građani širom regiona, a sve vrste radnih, obrazovnih i poslovnih razmena uključuju poverenje, stimulativno okruženje i odsustvo ozlojeđenosti ukorenjene u interpretacijama ranijih konflikata koje se međusobno razlikuju.

Treće, pomirenje je brana od radikalizacije mladih – ustanovljavanje činjenica ne samo što obezbeđuje osnove za promene obrazovnih sistema u delovima koji se bave novijom istorijom, već igra i važnu ulogu u suprotstavljanju etničkom šovinizmu, koji vodi populizmu. Suočeni sa činjenicama, populisti će imati teškoća da izmanipulišu građane i instrumentalizuju nerešene kontroverze iz prošlosti.

Pomirenje je uključeno među četiri cilja Berlinskog procesa (serije samita zemalja Zapadnog Balkana) na početnom sastanku 2014. godine – kada je u Deklaraciji predsedavajućeg istaknuto da serija sastanaka treba da obezbedi okvir za „stvarni napredakˮ u rešavanju bilateralnih pitanja, u pomirenju, poboljšanju ekonomske saradnje i u postavljanju temelja za održivi razvoj. Kako bi se postigli ovi ciljevi, projekti inicirani u okviru Procesa bave se trima dimenzijama regionalne povezanosti – ekonomijom, društvom i politikom.

U tom okviru najviše je pojedinačnih projekata pokrenuto u ekonomskoj dimenziji povezanosti (na polju povezivanja transportnih i energetskih infratruktura), znatno manji broj projekata u socijalnoj dimenziji (u okviru koje su osnovani Regionalna kancelarija za mlade i Zapadnobalkanski fond), dok je najmanje pažnje dobila politička dimenzija regionalne integracije (u okviru koje je intenziviran dijalog Beograda i Tirane i, na inicijativu Foruma civilnog društva, potpisana Deklaracija o bilateralnim pitanjima, na skupu u Beču). Ipak, fokus na razvoju infrastrukture i ekonomije nije automatski doveo do poboljšanja u oblasti bezbednosti, vladavine prava, u rešavanju bilateralnih pitanja, niti u procesu pomirenja, što ostaju ključni problemi regiona.

Od samog svog početka Berlinski proces je bio platforma koja je uspevala da okupi regionalne lidere i stimuliše njihovo „takmičenjeˮ u predlaganju različitih inicijativa za saradnju, na način na koji to nije pošlo za rukom nijednoj od više od sedamdeset inicijativa koje okupljaju državne i nedržavne aktere društvenog razvoja u regionu.

Ipak, do sada, ni Berlinski proces nije inspirisao „takmičenjeˮ u oblastima vladavine prava, bezbednosti, rešavanja bilateralnih pitanja i pitanja pomirenja. Kako se proces tokom 2018. bliži kraju, ukoliko njegovi ključni nosioci žele napredak u rešavanju ključnih problema, moraće da ožive političku dimenziju regionalnog povezivanja. Jer napredak u vladavini prava, bezbednosti, bilateralnim pitanjima i u procesu pomirenja ostaju suštinski, sveprožimajući uslovi približavanja zemalja unutar regiona i približavanja celog regiona Evropi.

Možda hronološki prvi među ovim uslovima, a svakako jedan od izričitih ciljeva Berlinskog procesa, jeste pitanje pomirenja. Zbog preovlađujuće „apolitičnostiˮ Berlinskog procesa, ono nije bilo zasebna tema dosadašnjih sastanaka na najvišem nivou, iako je u više navrata spominjano u deklaracijama predsedavajućih. Na samitu u Trstu, ranije ove godine, pitanje pomirenja i inicijativa za osnivanje međuvladine komisije za utvrđivanje činjenica (otkrivanje i kazivanje istine), koje je inicirala Koalicija za REKOM, uključeno je u Forum civilnog društva, kao i u Deklaraciju italijanskog predsedavajućeg.

Inicijativa za osnivanje međuvladine komisije, REKOM-a (pun naziv: Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine.), pokrenuta je 2008. godine, a potpisima su je podržali više od pola miliona građana postjugoslovenskih zemalja, kao i najviši nosioci izvršne vlasti u zemljama regiona, čiji su specijalni izaslanici pomogli uobličavanju nacrta statuta buduće komisije. Ipak, i pored regionalne i međunarodne podrške, i pored neupitne potrebe, REKOM još uvek nije osnovan.

Zbog toga se Koalicija za REKOM zalaže za zaključivanje međuvladinog sporazuma koji bi vodio ka osnivanju Komisije, na predstojećem samitu Berlinskog procesa u Londonu.