Odlukom o izlasku iz Evropske unije, po drugi put u istoriji Velika Britanija okreće leđa kontinentalnoj Evropi, privučena zovom okeana i obećanjima koja pružaju prekomorska prostranstva. „Mi smo velika, globalna nacija…želim da postanemo prava Globalna Britanija“, izjavila je premijerka Tereza Mej u svom govoru o bregzitu, „zemlja koja je upućena ka svetu.” (Lancaster House Speech, 17.1.2017).
Daleko od razuzdane gomile
U vreme tzv. “prve globalizacije”, tokom XVI i XVII veka, Britanija je postepeno stvorila pomorsko carstvo, prepuštajući evropski prostor nadmetanju između špansko-nemačkih Habsburga i francuskih Burbona. Tokom prošlih vekova, “Gordi Albion” je vodio politiku sjajne izolacije, u evropske razmirice se mešao tek povremeno, onda kada bi ocenio da je potrebno da potpomogne ravnotežu snaga, odnosno da spreči dominaciju jedne sile na kontinentu, bilo da je u pitanju Francuska, Španija, Rusija ili Nemačka. Nakon gubitka svog prekomorskog carstva, Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske (UK) pretvorilo se u neku vrstu “umirovljenog geostrateškog igrača koji se odmara na lovorikama” (Bžežinski, Velika šahovska tabla, 1997). Nakon dužeg oklevanja, pridružilo se 1974. godine modernom evropskom koncertu u vidu Evropske zajednice – nevoljno i sa pola srca- nikako ne uspevši da time ponovo pronađe svoj izgubljeni raj – onaj iz vremena slave kraljeva i kraljica po imenu Džordž ili Viktorija.
Novom zovu okeana u drugoj deceniji XXI veka, Velika Britanija se prepustila skoro neočekivano, u vremenu kada je proces globalizacije doveo u pitanje dosadašnje međunarodne strukture (Nil Ferguson Velika degenaracija, kako se institucije raspadaju i ekonomija umire, 2013), kada razvoj tehnologije proizvodi potpuno novi svet (Yuval Harari, Homo Deus, Kratka istorija sutrašnjice, 2017) i kada su globalni ekonomski trendovi i kriza donekle relativizovali ulogu i značaj Evropske unije.
Rezultat britanskog referenduma o bregzitu je bio posledica britanske varijante populizma, tradicionalne evro-mrzovolje kod dela britanskih konzervativaca, otpora sve većem broju došljaka iz zemalja EU, socijalnih problema i političkih efekata evrokrize. Iako poslovni krugovi nisu podržali bregzit, na izlazak UK iz EU su bez sumnje uticale i specifičnosti njene privrede. U toku poslednjih decenija, globalizacija i ekonomske i finansijske okolnosti su pogodovali ekonomskom udaljavanju Ostrva od svojih evropskih partnera. Britanska privreda u periodu evrokrize (2011-2016) imala je prosečan rast koji je bio dostruko veći od proseka EU/evrozone: rast po glavi stanovnika je iznosio 22% (kumulativno) u UK prema proseku od 11% u EU, odnosno 7% u okviru evrozone. Poslednjih decenija zabeležen je još jedan karakterističan ekonomski trend, suprotan kretanjima iz druge polovine prošlog veka. Došlo je do značajnog opadanja učešća partnera iz EU u spoljnotrgovinskoj razmeni UK. U periodu 2003-2015. godine učešće zemalja EU u britanskom izvozu robe se smanjilo za čak 15% (od 59% na 44%) što je najveći pad u poređenju sa drugim članicama Unije. On ukazuje da se u periodu evropske dužničke krize u EU privreda Velike Britanije više nego ostale okretala prekookeanskim tržištima, pre svega u Aziji i Americi.
Uspon finansijskog kapitala i stvaranje kazino svetske privrede (Suzan Strendž, Kazino kapitalizam, 1986) u decenjama pre velike finansijske krize (2008) sa centrima na svetskim finansijskim berzama koje ne poznaju državne granice, smanjio je značaj državnog regulisanja, uključujući i ono od strane Evropske unije. London je 2016. godine proglašen za najrazvijeniji finansijski centar sveta, prevazišavši Njojork, Tokio, Pariz i Frankfurt. Na UK otpada 37% od ukupne svetske trgovine stranim valutama koja dostiže 5.000 milijardi (triliona) USD dnevno (što odgovara skoro trećini godišnje svetske trgovine robama). Na londonskoj berzi trguje se najviše berzanskih papira na svetu, odobrava se najveća količina međunarodnih zajmova, a London je i najveće sedište stranih banaka (250).
Razvod na britanski način ili kako vam drago
Premijerka Mej je 29. marta 2017. uputila u Brisel zvanično pismo kojim je pokrenut mehanizam predviđen članom 50 Ugovora o EU o izlasku neke zemlje iz Unije. Na nedavnom sastanku Evropskog saveta (29.4.2017), šefovi država i vlada su sa za njih nekarakterističnom brzinom bez debate usvojili osnovna uputstva, odnosno platformu za pregovore sa Velikom Britanijom. Uputstva obuhvataju načela za pregovore – jedinstveni pristup Unije (što znači da neće biti odvojenih pregovora UK sa državama članicama), pregovaranje u paketu (tj. sva pitanja izlaska UK se dogovaraju odjednom) i bez mogućnosti razdvajanja pojedinih sektora jedinstvenog tržišta (no cherry picking). Prvo će se pregovarati oko uslova izlaska a tek kasnije otpočinju pregovori o budućim odnosima EU i UK. Nije isključen privremeni prelazni sporazum. Pregovori o uslovima izlaska UK treba da se završe do 29. marta 2019. godine. Predstavnici EU su takođe istakli prioritetni značaj rešavanja tri pitanja: status građana – fizičkih lica iz EU u UK i obrnuto, regulisanje finansijskih odnosa između dve strane, kao i pitanje kontrole granice između Republike Irske i Severne Irske. Zanimljivo je da je tema bregzita otvorila i razna potecijalno osetljiva bilateralna pitanja koja su na neki način bila “uspavana” u okviru britanskog članstva u EU, poput teorijske mogućnosti ujedinjenja Irske u okviru EU (ukoliko bi tako želela većina u Severnoj Irskoj, što trenutno nije slučaj) i odnosa UK i Španije oko Gibraltara.
Zbog prioriteta datog problemu migranata tokom glasanja na referendumu o bregzitu, britanska vlada se sa svoje strane odlučila da ne pregovara o ostanku UK unutar jedinstvenog tržišta (koje bi podrazumevalo prihvatanje “četiri slobode”, uključujući slobodno kretanje i zapošljavanje radnika) ili carinskoj uniji, nego se založila za zaključenje “čvrstog i ambicioznog sporazuma o slobodnoj trgovini”. Ovakav pristup znači da UK ne bi mogla postati članica Evropskog ekonomskog prostora, putem kog Norveška, Island i Lihhteštajn dele jedinstveno tržište sa članicama EU. Budući položaj UK u odnosima sa EU će stoga verovatno više podsećati na položaj Švajcarske, koja je putem bilateralnih sporazuma visoko integrisana u EU, ali istovremeno ima otvorena pitanja kada se radi o prihvatanju slobodnog kretanja radne snage. UK takođe može doći u situaciji da rešava složena i osetljiva pitanja koja se odnose na Škotsku (najava referendum o nezavisnosti) i Severnu Irsku (obezbeđivanje “meke” granice sa Irskom) u kojima je stanovništvo na referendum o bregzitu većinski glasalo za ostanak u EU.
T. Mej je izjavila da UK „izlazi iz EU, ali ne iz Evrope“. Ipak, radi se o najvećem geopolitičkom potresu u Evropi od kraja hladnog rata. Izlazak UK će za EU značiti odlazak druge zemlje po ekonomskom rangu, gubitak od oko 13% stanovništva, 16% od ukupnog BDP i 6% teritorije EU, odlazak stalne članice Saveta bezbednosti UN i nuklearne sile. Može se konstatovati da UK u suštini abdicira kada se radi o njenom budućem uticaju na političku i ekonomsku arhitekturu Evrope, iako se to ne mora odnositi i na vojna i bezbednosna pitanja, imajući u vidu da UK ostaje u NATO i da pregovaračke platforme obe strane posebno naglašavaju potrebu za nastavkom bliske saradnje u ovim oblastima.
Najava britanskih vanrednih izbora praktično odlaže pregovore za period nakon meseca juna 2017. Za sada se sa obe strane daju izjave kojima se naizmenično najavljuju trvde ili mekše pozicije u pojedinim pitanjima. Nedavni susret T. Mej i predsednika Evropske komisije Junkera (26.04.2017) pokazao je da se „dve strane još nalaze u različitim galaksijama“ kada se radi o ciljevima i sadržaju pregovora. Mej je izjavila da bregzit treba da donese „uspeh“, a Junker je istakao da EU želi da se izbegne haos, ali da on ne može da koristi reč uspeh, kada se radi o ovoj temi. Mej traži da se dogovor oko statusa građana postigne za kratko vreme i da se istovremeno pregovara i o budućim odnosima. Predstavnici EU ističu da je nophodno prvo dogovoriti uslove izlaska iz EU, uključujući i finansijski paket. Razmimoilaženja se odnose i na buduću ulogu Evropskog suda u Luskemburgu, koji bi trebalo da igra ulogu arbitraže iz ugla EU, ali o tome Britanci ne žele da čuju. Bregzit se može porediti sa bračnim razvodom, ističu predstavnici EU, a ne sa jednostavnim napuštanjem članstva u nekom golf klubu. Osnovni cilj EU je da se održi jedinstvo između preostalih 27 članica kao i da se u pregovorima pokaže da izlazak iz EU znači troškove koji su veći nego koristi i troškovi koje podrazumeva članstvo. Za sada možemo pretpostaviti da će se glavno otvoreno pitanje u prvoj fazi pregovora odnositi na regulisanje finansijskih odnosa, koji se u EU procenjuju na oko 60 milijardi evra ili više. Britansko neto učešće u budžetu EU iznosi oko 9 milijardi evra godišnje, što će biti suma koja će nedostajati Uniji u okviru diskusije o narednim višegodišnjim perspektivama u periodu 2021-2027.
Za Srbiju će, osim uticaja bregzita na dalju sudbinu EU, važno pitanje biti i regulisanje njenih bilateralnih trgovinskih odnosa sa Londonom. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, uključujući trgovinske odredbe, prestaće da važi u odnosu na Britaniju sa danom njenog izlaska iz EU. Obim trgovine Srbije i UK je oko 400 miliona evra, što je značajna suma za našu privredu. Za razliku od članica EU, Srbija bi novi trgovinski sporazum sa UK mogla pregovarati i unapred, odnosno pre definitivnog izlaska UK iz EU. Imajući u vidu da će se britanska administracija naći u obavezi da iznova reguliše trgovinske odnose UK bukvalno sa celom planetom, postavlja se pitanje koliki će značaj biti dat regulisanju odnosa sa našom zemljom.
Stavovi izneti u tekstu predstavljaju isključivo lično mišljenje autora.