Tekst prvobitno objavljen u broju 40-41. biltena „Progovori o pregovorima“ Beogradske otvorene škole
Dok su nam oči uprte ka nebu u iščekivanju prvih letova „novih“, remontovanih aviona MIG-29, koji će doprineti vojnoj bezbednosti Republike Srbije, ispod radara javnosti prolaze stvari koje se dešavaju na zemlji. Poređenje vojne moći, pod parolom povećanja bezbednosti, sveprisutna je tema dnevne štampe. U neprestanoj priči oko vojne bezbednosti, često se zaboravlja na jednu drugu, za obične ljude, mnogo važniju bezbednost ‒ energetsku bezbednost i stabilnost. Skupo plaćeni avioni i druga vojna oprema služe samo za pokazivanje i takmičenje sa susedima, i postaju faktor koji će nas dodatno udaljiti. Energetska bezbednost i stabilnost nam omogućavaju da hrana ostane sveža u frižideru, da stignemo prevozom na posao i u školu, da nam dom bude topao i u najhladnijim mesecima. Energetska bezbednost je stabilizator i pokretač celokupnog društva i ekonomije. U globalizovanom svetu, energetsku bezbednost i stabilnost nemoguće je ostvariti izolovano, već je zarad unapređenja energetske bezbednosti, a time i kvaliteta života građana, neophodna saradnja pre svega na regionalnom nivou, a onda i na svim ostalim nivoima.
Globalno gledano, problem energetske bezbednosti dobija sve veću važnost, naročito kada se u obzir uzme činjenica da su energetski resursi ograničeni. Proizvodnja i potrošnja energenata se povećava, uprkos svim negativnim posledicama upotrebe fosilnih goriva, koja čine većinu ukupno iskorišćenih energenata. Kada se svemu ovome doda da su energetski resursi i njihova potrošnja neravnomerno geografski raspoređeni, dobijamo zapaljivu situaciju u kojoj je energetska bezbednost i stabilnost narušena, a česti su i sukobi oko kontrole nad neobnovljivom fosilnom energijom.
Evropskom strategijom bezbednosti iz 2003. godine, energetska bezbednost je prepoznata kao preduslov razvoja. Energetska zavisnost ozbiljna je, i za sada nerešiva, briga za Evropu. Evropska unija veliki je uvoznik nafte i gasa, uglavnom iz Rusije, Persijskog zaliva i Severne Afrike. Sa izgradnjom i planiranjem novih energetsko-infrastrukturnih projekata zavisnost od uvoza energenata će u budućnosti dodatno porasti.
Ključna reč – connectivity
Pred zemljama regiona nalaze se teški izbori u cilju ostvarivanja dugoročne energetske bezbednosti i stabilnosti. Kako bi (p)ostale energetski nezavisne, mogu se odlučiti za dalju eksploataciju i korišćenje uglja ili za transformaciju svojih energetskih sektora. Eksploatacija uglja nije dugoročna opcija i plaća se velikom cenom izraženom u: ljudskim životima, zagađenju vazduha, vode i zemljišta, kao i sveobuhvatnom narušavanju prirodnih predela, uz upadanje u dužničku klopku. Druga mogućnost je decentralizacija, diversifikacija i demokratizacija proizvodnje energije, uz postepeno povećanje učešća ekoloških i socijalno prihvatljivih obnovljivih izvora energije. Druga opcija zahteva podršku malim proizvođačima energije (kooperativama i zadrugama u vlasništvu lokalnih zajednica), uz transformaciju elektroenergetske mreže u prilagodljivu SMART mrežu.
Za transformaciju energetike i razvoj održive SMART mreže neophodna je bolja saradnja između država regiona. Upravo je connectivity ključna reč koja se često ponavlja na različitim sastancima zemalja Zapadnog Balkana sa EU. Kako je tema bezbednosti dominirala na Samitu u Londonu u okviru Berlinskog procesa, ponovo je skrenuta pažnja na neophodnost bolje energetske saradnje na Zapadnom Balkanu.
Connectivity je bila ključna reč 2002. godine, i kasnije 2003. godine, kada su potpisani prvi i drugi Memorandum o razumevanju na polju energetike. Nastavilo se 2006. stupanjem na snagu Ugovora o osnivanju energetske zajednice. Ideja o osnivanju Energetske zajednice, kao zajedničkog tržišta energije država Jugoistočne Evrope, proizašla je iz potrebe za obezbeđivanjem sigurnosti snabdevanja energijom regiona i povezivanja elektroenergetskih mreža regiona sa elektroenergetskim mrežama Evropske unije. Ratifikacijom Ugovora o osnivanju energetske zajednice Srbija je postala, pre svega u domenu električne energije i gasa, deo unutrašnjeg tržišta EU. Ugovor o osnivanju Energetske zajednice je jedan od prvih i važnijih ulaska Srbije u proces opipljivih integracija sa Evropskom unijom.
Umesto takmičenja, potrebna saradnja
Uključivanje balkanskog dela u veliku evropsku energetsku slagalicu izuzetno je važno i zbog strateške pozicije koje zauzimaju zemlje regiona. One predstavljaju prirodni most i zbog svoje povoljne geografske pozicije gotovo su neizostavan deo energetskog puta. Povezivanjem u svim pravcima, države Zapadnog Balkana mogu da obezbede veću energetsku bezbednost. Diverzifikacija izvora snabdevanja može biti ključna kada narednog puta dođe do energetske krize, npr. kada je 2009. godine usled rusko-ukrajinskog konflikta prekinuto snabdevanje gasom.
Zapadni Balkan, slično kao i veći deo Evrope, strukturno je zavisan od uvoza nafte i gasa. Osim kada je reč o Albaniji, domaća proizvodnja je limitirana i nedovoljna za podmirivanje sopstvenih potreba. Kako bi se smanjila zavisnost od uvoza, važno je razvijati domaće pogone na obnovljive izvore energije, ali i raditi na smanjenju upotrebe energije. Energetska intenzivnost svih zemalja Zapadnog Balkana je visoka. U nekim zemljama energetska intenzivnost je i preko 2,5 puta viša nego u EU, što za posledicu ima usporenje privrede i veće troškove za stanovništvo. Merama energetske efikasnosti moguće je sačuvati značajan deo energije i time smanjiti prekomernu zavisnost od uvoza.
Situacija u regionu je daleko od idealne i česte su veće ili manje međudržavne nesuglasice. Na to nije imuna ni energetika. Tako su već nekoliko puta kasnili satovi širom Evrope usled neusklađenosti elektroenergetskih sistema na Balkanu, prouzrokovanih kako nedostatkom komunikacija tako i manjkom političke volje. Neretko se i krše propisi Energetske zajednice. Ipak, nadu u bolju povezanost vraćaju primeri solidarnosti kada je dolazilo do prekogranične saradnje i kada su države pozajmljivale energiju onim koje su bile u nevolji. Za još bolju energetsku bezbednost potrebno nam je uspostavljanje bolje energetske saradnje. I to, umesto takmičenja, posebno onog u naoružavanju.
Predrag Momčilović, Beogradska otvorena škola