Intervju sa Radmilom Nakaradom, profesorkom Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Intervju je obavljen tokom međunarodne konferencije Petrovački diskursi, na kojoj je Nakarada bila učesnica.
European Western Balkans: Često se problem sa kojima se neka od zemalja regiona suočava pretvori u bilateralni sukob, međusobno optuživanje i prisećanje na uvrežene animozitete. Posledice migrantske krize na odnose Srbije i Hrvatske su primer. Da li smatrate da neke od brojnih nesuglasica mogu da prerastu u sukob širih razmera?
Radmila Nakarada: Ukoliko neko spolja bude jako motivisan da ponovo pokrene sukobe velikih razmera na ovom prostoru, onda će ih biti. Čini mi se da se za sada svi spoljni i unutrašnji akteri zadovoljavaju nekim ograničenim razgorevanjem vatre koja uglavnom služi za unutarpolitiče svrhe, ali da tog osećaja da smo na domaku nekog velikog budućeg sukoba nema. Prosto mislim da nije u interesu Evrope da ponovo dopusti takav neki vid razračunavanja. U nekoliko navrata kada su se i događale ovakve intenzivne kampanje neprijateljstva, javnost je reagovala čak i nekim demonstracijama da neće više ratovati , tako da mislim da je ta energija u velikoj meri iscrpljena.
EWB: Kako je pojednostavljivanje bavljenja prošlošću koje se ogleda u, kako ste naveli, njenom olakom odbacivanju ili pak zarobljenosti u njoj, vrlo opasno, koja formula odnosa prema bliskoj prošlosti za kojom Srbija i zemlje regiona treba da tragaju?
RN: Iluzija je da mi možemo postići neki generalni konsenzus i jednu vrstu tumačenja šta nam se desilo i ko je za sve kriv. Prema tome, mislim da moramo da napravimo nekoliko ostrva, jedno gde ćemo da položimo one sekvence oko kojih još ne možemo da se razumemo, koje su previše teške i deo nekog našeg vlastitog samoviđanja i u sukobu sa samoviđanjem drugih. One činjenice koje možda mogu biti predmet provere nekih zajedničkih projekata, bilo istoričara, bilo ljudi koji pripadaju nekim drugim akademskim sredinama koje mogu a kraju da iznedre neku međusobnu toleranciju za postojanje razlika ili čak razumevanje koje bi dovelo do neke istine.
Mi moramo da živimo sa neujednačenim odnosom prema prošlosti i uvažavanjem da pretpostavke za neku harmoničnu i međusobno prihvatljivu verziju odnosa prema prošlosti za sada ne možemo da osvojimo. Ali, problem je u tome što je prošlost takođe instrumentalizovana politički i ona uglavnom pripada nekom korpusu legitimacijskih dimenzija kojima se političke elite služe. Stoga mislim da vaša mlada generacija i posebno ona koja nastoji da se bavi naučno-istraživačkim radom može raščistiti prostor i brže i poštenije.
EWB: U kojoj meri neadekvatno suočavanje sa prošlošću usporava evropski put zemalja regiona?
RN: Nama se ispostavlja zadatak i, zapravo, on se ispostavio relativno brzo. Čim su se okončali nasilni sukobi, krenula je priča o pomirenju i o nužnosti suočavanja sa istinom, naravno, uz ceo Haški projekat koji nas je pratio.
Ja sam učestvovala na jednoj konferenciji B92, kao član Komisije za istinu i pomirenje, na kojoj je bio i Zoran Đinđić. On je rekao jednu stvar koja mi se zadržala u pamćenju, a to je da je možda preuranjeno govoriti o pomirenju tada, u prvim godinama nakon 2000. i da mora doći do nekog poboljšanja društvenog standarda i života, da bi ljudi imali snage da se suoče sa traumama.
Naravno, to odmah asocira na iskustvo Nemačke, koja se sa mnogo strašnijim traumama i neuporedivo većom odgovornošću mnogo duže suočavala i otvorila je ta pitanja tek kad je postala jedna respektabilna zemlja i politički i ekonomski.
Dakle, koliki ćemo put preći zavisi od toga koliko opraštamo Evropi, sa čime se sve ona nije suočavala i šta njoj preostaje na agendi da uradi, ali i zahteva neko saznanje o nama samima, šta možemo da u ovim okolnostima i krize i siromaštva da iznesemo, a da to ne bude razarajuće po društveno tkivo.
Tako da bih tu apelovala da sama društva imaju u vidu da je to potrebno da se ne može živeti u traumama, ali da se s tim ne može brzati i ne može se daleko odmaći ako je to stvar prinude, iznude i pritiska.
EWB: Inicijative za formiranje komisija za istinu i pomirenje, po ugledu na one u Južnoj Africi, koje su se pojavile neposredno posle okončanja rata i u Srbiji i u regionu nisu urodile plodom. Hašim Tači je početkom ove godine najavio formiranje komisije koja će biti mehanizam za dijalog između zajednica na Kosovu i osnova za buduće pomirenje. Koji je osnovni razlog za neuspeh prethodnih komisija i da li verujete u da će ova i buduće biti uspešnije?
RN: Komisija koja je nastala odlukom tadašnjeg predsednika Koštunice je upala prvo u jednu političku situaciju, gde sami glavni politički akteri nisu imali jedinstven stav o toj komisiji, iako je, recimo, savetnik komisije bio Alex Boraine, jedan od članova južnoafričke komisije, te su pripreme kako će komisija raditi bile duge. Potom je ponovo došlo do političkih promena, kada je sledeći predsednik zaključio da je komisija nije potrebna, jer postoji Haški tribunal i on je, zapravo, zadužen za te poslove, a ne komisija.
Neki članovi komisije koji su bili imenovani su smatrali da je mandat komisije slabašan, jer nije imao mandat da privodi ljude na saslušavanje niti da, kao u Južnoj Africi, daje amnestiju, te su dali ostavke.
Komisija je radila od dana kada je osnovanja do dana kad je nestala u atmosferi veoma oštrih osporavanja sa svih mogućih strana. U tako otežanim uslovima, iako je apelovala na saradnju sa nevladinim organizacijama i vodila dijalog sa predstavnicima Haškog tribunala, prikupljala neke dokumente i započela jedan plan suočavanja sa najtraumatičnijim događajima u svakoj od bivših jugoslovenskih republika.
Ima, dakle, mnogo razloga zašto to nije uspelo i mislim da je spisak razloga zašto će biti vrlo teško i ovoj planiranoj komisiji da bude uspešnija popriličan, jer ni tu ne postoji politički konsenzus, koji je potreban, niti su ciljevi dovoljno jasni, a ključna pitanja koja su okosnica tih temeljnih tenzija kod nas, oko statusa Kosova i raskoni nisu razrešena i ne mogu tom komisijom da se razreše. Stoga se bojim da ni njena sudbina neće biti mnogo veselija od sudbine prethodnih komisija.
EWB: Koji su, prema vašem mišljenu, potencijalni bezbednosni izazovi i pretnje za Srbiju i region u skorijoj budućnosti?
RN: Mislim da mi delimo te izazove sa Evropom i svetom, a to su izazovi od organizovanog kriminala do potencijalnog terorizma.
Ali ja bih mogla veći naglasak da stavim na jedno drastično socijalno raslojavanje, na ogromno siromaštvo, gotovo nestanak srednje klase, a povezano je sa rastakanjem socijalne države. Mislim da raste broj besnih građana, koji se osećaju isključeni, onemogućeni i poniženi.
Oni mogu da kliznu u apatiju, oni koji su u nekoj srećnijoj varijanti mogu da napuste zemlju, ali akumulacija takvog besa može da izrodi radikalizaciju u pogrešnom smeru i da nas opet vrate u neka socijalna izlivanja koja nisu nimalo dobrodošla za neki razvoj i konačnu izgradnju stabilnog mira.
EWB: Da li bi onda međunarodna zajednica trebalo da se više uključi u izgradnju prosperitetnijeg regiona?
RN: Međunarodna zajednica je, po mom sudu, poprilično uključena, ali nisam sigurna da je njeno učešće u našem osmišljavanju strategije razvoja uvek najbolja formula. Mislim da bi mnogo više naše specifičnosti i naše sopstveno viđenje nacionalnih interesa i formule razvoja trebalo da dođu do izražaja.
Bojim se da ova neoliberalna paradigma koja je zavladala svetom i u ovakvom perifernom društvu je prodrla vrlo snažno, favorizujući jednu privilegovanu manjinu koja je prosperilala u ovim krizama, ali obespravila previše naših građana.
Tako da, prema mom mišljenju, ukoliko bismo mogli da se izborimo za neku formulu koja je mnogo bliža socijaldemokratskoj i rehabilitaciji socijalne države, možda bismo našli i bolju formulu od one koja se nameće.