Zašto Srbija treba da se okrene Berlinu, da li je nova Vlada po meri Brisela ili Moskve i šta se od Srbije očekuje da uradi kako bi brže napredovala na putu ka EU, za portal European Western Balkans govori novinar i dopisnik Nedeljnika iz Rima Željko Pantelić. Sa njim smo razgovarali tokom konferencije “Evropa u više brzina – Zapadni Balkan u rikvercu”.
European Western Balkans: Proširenje samo po sebi nije prioritet EU. Šta bismo kao region mogli da uradimo da podsetimo Brisel da smo u čekaonici?
Željko Pantelić: Prvo moramo da pomognemo sebi, pa će onda i Evropska unija da nam pomogne. To je nekako uvek bio problem ovih zemalja, jer smo očekivali da Evropska unija ili neko treći treba da reši naše probleme. Uvek nam je bio potreban neki staratelj. Mi žurimo polako, kako je to pre desetak godina u Briselu rekao crnogorski ministar spoljnih poslova Milan Roćen. To je najbolja moguća definicija. Po nekim segmentima nismo ni spremni. Da nas danas-sutra puste u Evropsku uniju, to ne bi bilo dobro za Srbiju. Ne bi trebalo da nam bude cilj da uđemo u EU, pa da sutra imamo Kačinskog ili Orbana, da imamo situaciju kao što je u Rumuniji ili Bugarskoj. Civilno društvo mora da iskoristi evropske integracije da napravi snažne institucije. koje su spremne da se bore protiv nacionalizma i populizma. Ako to propustimo, mi od ulaska u EU nećemo imati mnogo vajde.
EWB: Koliko se podrška građana snižava odnosom koji Brisel ima prema Srbiji? Evropski zvaničnici hvale reforme i napredak Srbije, a onda se dogodi Savamala ili prebijanje novinara na inauguraciji Aleksandra Vučića.
ŽP: To je naš problem, a ne problem EU. Evropska unija nije kolonijalna ili agresivna sila koja pošalje svoje izlaslanike da nekome zavrnu ruku i da onda taj neko mora da uradi kako se kaže. I to što Brisel ne zavrće ruku nije problem. Ako bi EU rešavala probleme na taj način, oni bi se ponovo pojavljivali i onda bi EU otvarala novi front koji bi bio iskorišćen i zloupotrebljen od strane antievropskih snaga, pod izgovorom da nam Brisel govori šta treba da radimo. Imate primer Makedonije i Albanije gde dođe američki diplomata Hojt Ji i za jedan dan reši problem koje Han i Mogerini nisu mogli mesecima.
EWB: Zašto Brisel ovde nema autoritet?
ŽP: Kada su birali predstavnike za evropske institucije države nisu kandidovale svoje najjače igrače. Mi smo prešli put od Havijera Solane, koji je bio ministar spoljnih poslova Španije, prvi saradnik Felipea Gonzalesa, generalni sekretar NATO-a do Ketrin Ešton koja koju u Velikoj Britaniji niko ne zna. I vi mislite da je to najgore rešenje, a onda se pojavi Federika Mogerini koju u Italiji niko ne zna. I ne samo što je ne zna, nego nema nikakvu političku težinu. Dok je Solana mogao da pozove bilo koga u bilo koje doba dana, Federika Mogerini mora da traži dozvolu. Takođe, nije isto kada je predsednik Evropske komisije neko iz jake i uticajne evropske zemlje i kada je on iz male države kao što je Luksemburg. Iako Žan Klod Junker ima iskustva, on ne može da ima težinu kao što može da ima bivši francuski, nemački ili italijanski premijer.
EWB: U jednom od svoji tekstova ste rekli da je vreme da Srbija nakon sto pogrešnih poteza napravi jedan ispravan. Koji bi to potez bio?
ŽP: Ja sam taj tekst završio odrednicom sehr gut i verujem da je to rešenje. Na Balkanu svako ima svog igrača. Hajde da ovog puta ne izaberemo pogrešnog. Turci imaju Bošnjake, Amerikanci imaju Albance, i ostaje Srbija. Hoćemo li da budemo u savezu sa nekim sa kim imamo najveću trgovinsku razmenu, zemlju u kojoj živi najviše Srba van Srbije, zemlju sa kojom imamo veze i interese ili ćemo da budemo u savezu sa zemljom koja je hiljadama kilometara daleko od nas, koja ovde ima vrlo malo interesa, sa kojom nemamo praktično nikakvu ekonomsku razmenu, osim nafte i gasa. Hoćemo li da budemo deo moćnog sistema ili ćemo da budemo izolovano siromašno ostrvo u rukama neke daleke sile? Ja mislim da treba da budemo igrač Berlina. Srbija treba da iskoristi priliku koja se ukazala.
EWB: Govorili ste i o tome da će Berlin ponuditi ubrzanje evropskih integracija Srbije. Šta je potrebno da ispunimo kako bismo dobili podršku Berlina?
ŽP: Stvari na kojim će Nemačka insistirati do kraja, a tu nema sumnje da će biti rigorozni, jeste poštovanje i ispunjene svega što se odnosi na poglavlja 23 i 24- borba protiv korupcije, izgradnja pravne države, uspostavljanje funkcionalnog pravosudnog sistema. Ne postoji zemlja u kojoj nema korupcije, ali mi ne možemo da prihvatimo razmere korupcije koja postoji u Srbiji, pogotovo u pravosuđu.
EWB: Za sada se ne stiče takav utisak. Nemci žmure na sve lošije stanje medija u Srbiji, na nerešavanje slučaja u Savamali, kašnjenje u promenama Ustava koje se odnose na pravosuđe.
ŽP: Zato smo otvorili samo 10 poglavlja. Ne možete da zaustavite proces. To bi bilo kontraproduktivno. Ispada kao da je EU stalo da budemo pravna, uređena, normalna država, a nama nije. Kao neko malo nestašno dete koje treba da se vaspita. Kad ćemo jednom da odrastemo i prestanemo da budemo dete koje treba da bude pod nadzorom mame ili tate da bi uradilo domaći zadatak. Nije lako uraditi te domaće zadatke sa jednim delom ministara koji sede u Vladi, nije lako sa ljudima koji sede u mnogim institucijama. Moramo da imamo u vidu i da su simbolične stvari bitne, kao što je izbor Ane Brnabić za premijerku Srbije. Nikog u Evropi ne interesuje da li je ona Vučićeva marioneta ili da li će izvršavati ono što joj on bude rekao. Za njih je vest da je u jednoj balkanskoj zemlji predstavnica LGBT populacije postala premijerka.
EWB: Mi danas imamo u Vladi ministre koji su većinom po meri Moskvi, iako je premijerka proevropski orijentisana. Kako tumačite tu simboliku?
ŽP: To je ogledalo naše šizofrene spoljne politike. Dovoljno je da pogledate ko medijski podržava Aleksandra Vučića, kakvu vrstu rečnika koristi, kako se obraća javnosti, kakav stav ima prema određenim problemima. Neko ko gleda sa strane se pita kako je uopšte moguće da list koji otvoreno i bezuslovno podržava vlast neprestano vodi kampanju protiv EU i Zapada.
EWB: Takva kampanja se najčešće vodi jer se Brisel vidi kao neko ko od Srbije traži priznanje Kosova.
ŽP: Od Srbije se priznanje Kosova ne može tražiti. To je izmišljeno pitanje kojim se služe za manipulaciju. Srbija čak i da prizna Kosovo, to ne rešava problem ni Srbiji, ni Kosovu, ni Evropskoj uniji. Pet zemalja EU ne priznaje Kosovo što znači da ono ne može da dobije ni status kandidata. Ljudi u EU počinju da shvataju da Španija neće priznati Kosovo, koja je više uradila na nepriznavanju Kosova nego Srbija. Ako uzmete mapu sveta i pogledate koje zemlje nisu priznale Kosovo videćete da je u tim državama uticaj Španije jak.
EWB: Ako se od Srbije ne očekuje priznanje, kako će se onda zatvoriti Poglavlje 35 koje se bavi pitanjem procesa normalizacije odnosa Beograda i Prištine?
ŽP: Nemačka, odnosno Volfgang Išinger koji je kao posrednik EU učestvovao u poslednjim pregovorima o statusu Kosova, rekao je još 2008. godine da će Srbija morati da potpiše sporazum, pre stupanja u EU, koji će praktično biti adaptiran sporazum koje su potpisale dve Nemačke. Oni su sedamdesetih potpisali da će sarađivati, ali da ne priznaju jedni druge i tako su postale članice UN. Uostalom to je i naš interes, iako to ne vidimo zbog raširene mržnje. Mi moramo da izgradimo sistem sa Kosovom. Mi sa Kosovom trgujemo, porodične veze, neki imaju prijatelje.
EWB: Pored pitanja Kosova, veliki problem za Srbiju na evropskom putu može biti i odnos sa Rusijom. Koliko će Srbija još dugo moći da balansira između Istoka i Zapada?
ŽP: Sve su to stvari koje mogu da se reše. Rusiju Balkan, u suštini, ne interesuje mnogo. Njima je samo bitno da Srbija ne uđe u NATO, jer to je njihova principijelna politika. Rusija se oseća prevareno zbog čuvenog obećanja Ronalda Regana da se NATO neće širiti na bivše članice Varšavskog pakta. A to su učinili.
EWB: Na papiru Srbija je vojno neutralna.
ŽP: Vojna neutralnost ne postoji. Kako možemo da budemo vojno neutralni ako smo okruženi NATO članicama? Međutim, i za to postoji rešenje. Sledeće godine će krenuti veliko ubrzanje oko stvaranja evropskih oružanih snaga. Njihovim postojanjem se članstvo u NATO automatski stavlja u drugi plan. Da biste ušli u EU, jedna od brzina će biti i ulazak u Evropske oružane snage.
EWB: Gde je mesto Srbije u Evropi u više brzina?
ŽP: Ako pogledamo koncentrične krugove, mi smo u onom najširem. Jezgro će činiti Nemačka, zemlje Beneluksa, Francuska, Austrija, Italija i Španija i možda Slovenija. Ostali će morati da se kvalifikuju. Nemci su stavili do znanja da te brzine neće biti izolovane niti nepremostive. Postojaće mogućnost da se napreduje u tim krugovima, pri čemu će se stupanjem u uži krug prihvatati sva već definisana pravila. Cela priča Evrope u više brzina je da se ukine pravo veta. Nemoguće je odlučivati kada imate 27 članica. Uvek će nekome nešto smetati i uvek postoji jedna koja ima drugačije interese.
EWB: Pre 14 godina regionu je obećana evropska perspektiva. Karl Bilt je nedavno reko da će podjedanko teško biti održati obećanje kao što ga je bilo teško i dati. Hoće li Brisel održati reč?
ŽP: Mislim da će se u narednih 15, 20 godina svakako ići u tom pravcu. Biće odlaganja i zaustavljanja, ali u krajnjoj liniji videćemo se u EU, odnosno što je Đinđić rekao vidimo se u budućnosti. Takođe, mislim da će brzina biti različita, odnosno da će biti primenjen princip napretka na osnovu zasluga. Ja mislim da je idealni scenario za Srbiju 2025. godina, ukoliko uspemo da zadržimo ritam i odrađujemo ono što se od nas očekuje. Od nas zavisi koliko ćemo biti spretni i brzi.