U Evropsku uniju se ne ulazi, već se Evropskom unijom postaje! Ovo je jedna od najupečatljivijih poruka koje nosim sa 4. godišnje konferencije Beogradske otvorene škole, koja je 13. i 14. septembra okupila više od stotinu predstavnika vladinog, nevladinog i privatnog sektora iz svih krajeva Zapadnog Balkana, da zajedno promišljamo naš evropski “postanak”. Ja dodajem: ko Evropskom unijom postaje, u čađi uglja ne ostaje! Evo zašto:
Težnja dobrom zdravlju, dugom i kvalitetnom životu
Izmerivši katastrofalan uticaj zagađenja vazduha na ljudsko zdravlje, prouzrokovanog sagorevanjem uglja radi dobijanja električne energije, zdravstvene troškove i ekonomske gubitke koji proizilaze iz hroničnih oboljenja – pre svih disajnih organa, odsustva s posla i preuranjenih smrti, Evropa se, uz par izuzetaka, okrenula obnovljivim izvorima energije i energetskoj efikasnosti kao glavnim prioritetima tranzicije ka energetskim sistemima koji ne koštaju zdravlje i živote.
Procenjuje se da je u Evropskoj uniji samo 2015. godine preuranjeno umrlo 19 500 ljudi zbog zagađenja iz evropskih termoelektrana, jednog od glavnih zagađivača vazduha. Šta više, katastrofalan uticaj sagorevanja uglja, istina indirektan, može se videti i u sve češćim neprilikama ekstremnih klimatskih događaja kao što su suše, bujične poplave i druge manifestacije globalnog zagrevanja indukovanog sagorevanjem fosilnih goriva odnosno emisijama gasova sa efektom staklene bašte.
Stoga ne čude napori koje svet ulaže u implementaciju Pariskog sporazuma o klimi, odnosno tekuće rasprave o adekvatnosti evropskih ambicija u oblastima umanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte, povećanjem energetske efikasnosti i upotrebe obnovljivih izvora energije. Ove ambicije su manjkave u odnosu na potrebe i ciljeve Pariskog sporazuma, a opet svetlosnim godinama ispred Srbije i Zapadnog Balkana.
I dok se u Evropi sve veći broj država opredeljuje za fazno gašenje termoelektrana na ugalj uz razvoj obnovljivih izvora koji će nadomestiti neophodnu energiju, na Zapadnom Balkanu, gde 16 zastarelih termoelektrana zagađuje isto koliko i 296 evropskih zajedno, političari slavodobitno objavljuju vesti o kreditnom zaduživanju radi zamene ove amortizovane flote – novim termoelektranama.
Dok se u Evropi države članice sudskim putem privode čuvanju i zaštiti čistog vazduha, u državama Zapadnog Balkana, od kojih su neke kao Bosna i Hercegovina svetski vicešampioni po zagađenju vazduha izgubivši neslavnu titulu u konkurenciji sa Severnom Korejom, ne postoje čak ni funkcionalni sistemi, odnosno institucionalizovana praksa redovnog i tačnog praćenja kvaliteta vazduha, o čijim rezultatima bi se javnost blagovremeno obaveštavala.
Težnja ekonomskom napretku i visokom životnom standardu
U Evropi, baš kao i u drugim krajevima sveta opredeljenim za konkurentnost u sve globalizovanijoj svetskoj privredi, važi načelo “Ušteđeni evro je zarađeni evro!” (originalno američka izreka glasi A dollar saved is a dollar earned). Zato se sve ambiciozniji i obavezujući ciljevi energetske efikasnosti opisuju kao novi “izvor energije” u tekućoj i hitnoj energetskoj tranziciji.
Ovo načelo, međutim, ne važi na Zapadnom Balkanu, jednom od energetski najintenzivnijih regiona Evrope. Za potrebe ovog članka, dovoljno je da na sledeći način prevedemo sofisticirane indikatore našeg visokog energetskog intenziteta: To znači da trošimo mnogo energije radi proizvodnje vrlo malo bogatstva. Naša energetska neefikasnost, od niskog kvaliteta našeg lignita, do neefikasnosti proizvodnje, do gubitaka u distribuciji, do energetski neefikasnih objekata i neodgovornog ponašanja u korišćenju energije bukvalno su teg o nogama naših privreda, zbog kojeg nam je teško da se našim proizvodima i uslugama takmičimo u međunarodnim okvirima i konkurentnošću naših proizvoda i usluga zaradimo za viši životni standard.
Prelazak na obnovljive izvore energije, pre svih na energiju vetra i solarnu energiju ali i na druge obnovljive izvore, u Evropi i svetu poprima eksponencijalni rast, obezbeđujući milione novih radnih mesta, istraživanja i razvoj za inovacije i visok prinos na investicije. Čini mi se da dve grupe faktora presudno utiču na dinamiku rasta u ovom sektoru:
Prvo, emitovanje gasova sa efektom staklene bašte postaje sve skuplje, čak prohibitivno skupo. Cena emisije CO2 unutar Evropskog sistema trgovine emisijama, kojim se ograničavaju ukupne emisije radi sprečavanja opasnih klimatskih promena, skočila je sa Eur 6 po toni emitovanog CO2 pre nešto više od godinu dana na preko Eur 25 po toni. Fosilna goriva, a pre svih ugalj, polako ali sigurno koštaju svoje vlasnike više nego što zarađuju. U zemljama Zapadnog Balkana poslovnim planovima za izgradnju novih termoelektrana na ugalj, međutim, nisu predviđeni troškovi emisija uprkos višedecenijskom projektovanom veku eksploatacije ovih postrojenja. S jedne strane ovo ne čudi pošto je reč o takozvanim razvojnim projektima nasleđenim još iz doba bivše Jugoslavije. Međutim, iznenađuje to da zemlje koje pretenduju na članstvo u Evropskoj uniji ne smatraju da će njihove emisije biti podložne ograničenjima koja u toj Uniji važe za druge članice.
Drugo, ubrzani tehnološki razvoj obnovljivih izvora energija, skladištenja i prenosa energije srozao je troškove proizvodnje energije iz obnovljivih izvora dovoljno nisko da se u Danskoj i Holandiji, na primer, već postavljaju prvi vetroparkovi, istina na otvorenom moru, bez podsticajnih sredstava! Tamo gde se podsticajna sredstva za obnovljive izvore energije plaćaju investitorima, to se sve češće čini na osnovu primene tržišnih principa u određivanju nivoa podrške, kao što su aukcije na kojima se investitori takmiče u što manjem opterećenju javnih finansija energijom dobijenom iz obnovljivih izvora.
U našem delu Evrope ostajemo lojalni feed-in tarifama, za čiju isplatu investitorima u obnovljive ali zanemarljive izvore energije kao što su male hidroelektrane ili daleko značajnije vetroparkove uvećavaju račune građanima i privredi, posebno iskazujući doplatu za skuplju obnovljivu energiju, kriveći Evropsku uniju za poskupljenje, budući da ih je ista “naterala” na otkup ove skupe energije uprkos onolikom ”domaćem” uglju.
Umesto zaključka: tri rešetke robovanja Zapadnog Balkana fosilnoj energetici
Nismo mi na Zapadnom Balkanu usamljeni u robovanju navikama. Ipak, čini se da ih teže menjamo od drugih, čak i kad znamo da su štetne za nas. Možda je potrebno preći sa tretiranja simptoma na lečenje uzroka. Evo tri koja ovom prilikom kandidujem mojim zapadno-balkanskim cimerima iz sva tri sektora: vladinom, nevladinom i privatnom; i na svim nivoima – lokalnom, pokrajinskom, državnom i regionalnom:
Nije do nas! (čitaj: lenjost): iako je tačno da geoplotička kretanja često nadilaze naše moći da bitnije utičemo na šire trendove, jednako je istina da smo sami odgovorni što nemamo sopstvenih modernih velikih energetskih projekata koje bi kandidovali kad se pojavi šansa ili partner za finansiranje, već brišemo prašinu sa projekata spremanih još krajem prošlig veka. Isto važi i za potrošače energije koje se prečesto setimo samo kad je nestane.
Strah od nepoznatog! (čitaj: neznanje): Vesti o klimatskim promenama i njihovoj vezi sa energetikom, javnom zdravlju i zahtevima međunarodne konkurentnosti nisu nepoznate u upravnim i nadzornim odborima naših javnih energetskih preduzeća i fakulteta sa kojih se regrutuju donosioci odluka, ali jesu nepoželjne jer doktorate iz 70ih i 80ih čine zastarelim ugrožavajući postojeći status i uticaj potrebom za stalnim usavršavanjem, novim istraživanjima, konkurencijom i preduzetništvom. Pravična tranzicija čitavog sektora neće biti moguća, čak ni pravična, ako ne uključi i ne angažuje ne samo sindikate, već i naše fakultete, naučne institute i komore bez kojih ne možemo i ne želimo.
Kratkoročnost odlučivanja! (čitaj: ne živimo, već preživljavamo): Razumljivo je široko rasprostranjeno uverenje da naša loša ekonomska situacija ne može da nam priušti kvalitetna i dugoročna rešenja prelaska na dobru energiju. Pa ipak, ko ne plati na mostu, plaća na ćupriji, zdravljem, niskim standardom, štetom u okruženju.
Ja se ne osećam dovoljno bogatim da bih kupovao jeftine stvari. A Vi?
Stevan Vujasinović je menadžer za komunikaciju sa Jugoistočnom Evropom u Climate Action Network Europe sa sedištem u Briselu.