BEOGRAD – Načela funkcionisanja sistema bezbednosti biće unazađena, a uloga predsednika u sistemu bezbednosti povećana ako Strategije budu usvojene neizmenjene, saglasili su se učesnici stručne rasprave o Nacrtima Strategija nacionalne bezbednosti i odbrane u organizaciji Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP).
Govoreći o ključnim promenama u oba strateška dokumenta, jedan od panelista, Marko Savković iz Beogradskog fonda za političku izuzetnost, istakao je da Kosovo generalno diktira sadržaj strategija, ali i da duhom jezika odiše sumnja u sposobnost države da se nosi sa posledicama migrantskih kriza, ali i sa pogoršanjem odnosa u regionu.
Veliki problem je, istakla je Jelena Pejić, iz BCBP-a, a sa kojim su se usaglasili svi učesnici, uvođenje dodatnih načela funkcionisanja nacionalne bezbednosti, poput prevencije, kooperacije i efikasnosti, ali na uštrb načela političke neutralnosti, profesionalnosti i nepristrasnosti.
,,Funkcija objedinjavanja i usmeravanja funkcionisanje celog sistema – funkcija koja je Strategijom iz 2009. bila dodeljena Vladi, sada je dodeljena Predsedniku, što govori o jasnom pomeranju moći“, kaže Pejić.
Tome dodatno doprinosi i nedostajanje demokratske civilne kontrole i odgovornosti, koje su izbačene iz Nacrta.
Tanja Jakobi, direktorka Centra za istraživanje javnih politika, naglašava državocentrični pristup bezbednosnim pretnjama, smatrajući da takav pristup umanjuje značaj pretnji koji utiču na svakodnevni život građana, i koje su samo svrstane u okviru sektora ekonomske bezbednosti.
,,Nejasno je zbog čega genetski inženjering i meteorologija zavređuju više pažnje u Nacrtu Strategije nacionalne bezbednosti, nego li zloupotreba ilegalnog oružja i nejednakost“, ističe Jakobi.
Osvrćući se na mestu i značaju regiona u Strategiji Goran Tepšić, asistent Fakulteta političkih nauka, naglašava da je u tom pogledu Strategija naročito zbunjujuća, nekoherentna, i kod nacionalnih interesa, čak međusobno vrlo isključiva. Prema njegovom mišljenju, region treba posmatrati kao regionalni bezbednosni kompleks, gde države bezbednosno zavise jedne od drugih.
,,Strategija uvodi regionalne probleme, ali nema regionalni pristup. Ona ne prepoznaje strukturni rizik – neuspele države- Kosovo, Bosna i Hercegovina, pa čak možda i Srbija, koje predstavljaju uvek potencijalno žarište sukoba“, kaže Tepšić.
Ovim strategijama vojna neutralnost se usvaja kao koncept. Ali opšti stav je da nije iskorišćena prilika da se ovim strateškim dokumentima objasni šta vojna neutralnost jeste i da se ostalo na istom polazištu kao i 2009.
Igor Novaković iz ISAC Fonda smatra da Srbija nema politiku istinske neutralnosti.
„Ova politika se svodi na sve samo na ne ulazak u NATO. I u konceptima odnosa je razlika, saradnja sa NATO je interes, saradnja sa ODKB je opredeljenje“, kaže Novaković.
Uz to, on ukazuje da koncepcija ,,postojeći vojni savezi“ pri definisanju neutralnosti, ne označava trajnu neutralnost Srbije, nasuprot tradiciji vojno-neutralnih država.
O različitostima sa drugim neutralnim državama govorila je i Anđa Petković, iz Centra za evroatlanske studije, koja je smatra da je u trenutnim okolnostima vojna neutralnost najbolja za Srbiju, ali da će ona ,,ostati mrtvo slovo na papiru, ako ne bude uneta u budući Ustav i Strategiju spoljne politike, plan budžeta i druge akte i da je neophodno izvršiti analizu isplativosti neutralnosti.
„Ključna veza sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske Unije je najsvetlija tačka, pogotovo u strategiji odbrane“, istakao je Savković ali i tu stvari ne stoje dobro.
,,Strategija načelno jeste usklađena sa ZSBP, ali ako se čita ceo tekst, reference na Evropske integracije se ne javljaju“, navodi Novaković.
U oblastima migracija, energetike, sajber bezbednosti, EU se uopšte ni ne pominje, niti postoje reference da će Srbija da se u oblasti bezbednosti koordinira sa EU.