Zamislimo za trenutak da Ilon Mask osnuje fondaciju čiji bi cilj bio da podrži organizacije i medije koji bi zastupali vrednosti sa kojima se poslednjih godina identifikovao – protivljenje imigraciji i „vouk“ kulturi, podsticanje nataliteta i tome slično. Već decenijama u brojnim zemljama postoje kritičari sličnih fondacija koje podržavaju liberalne vrednosti, a kao argument se navodi da je to nedopustivo mešanje u unutrašnje stvari. Ipak, koliko tih ljudi bi odbilo da sarađuje sa hipotetičkom Maskovom fondacijom da im se ukaže prilika?
Drugim rečima, da li su rastućem desno-populističkom bloku ljudi poput Džordža Sorosa problem zato što podržavaju određene svetonazore izvan nacionalnih granica, ili je problem samo to što „originalni“ Soros podržava pogrešne svetonazore, a „njihov“ Soros bi im bio sasvim prihvatljiv? Već vidimo naznake da je bar delu ljudi iz bloka problem zapravo ovo drugo.
Ovo pitanje postaje vrlo aktuelno poslednjih nedelja, u vreme kada Mask, između ostalog vlasnik društvene mreže Iks i (bar za sada) bliski saradnik dolazećeg predsednika SAD Donalda Trampa, pokazuje rastuću želju da oblikuje političke procese u više zemalja.
Tako je, početkom nove godine, predložio da Amerika obori britansku vladu, a nakratko je pozvao i na smenu lidera Reformske partije u toj zemlji Najdžela Faraža, što su neki već opisali kao najavu da će desno-populistička revolucija početi da jede svoju decu. Iste nedelje, Mask je organizovao promociju partije Alternativa za Nemačku u vidu razgovora na Iks-u sa kandidatkinjom za kancelarku na predstojećim izborima, Alis Vajdl.
Svako ima pravo da iznosi svoje političke stavove u javnosti. Ali kad to radi najbogatiji čovek na svetu, vlasnik algoritma jedne od najuticajnijih mreža na svetu i neko ko će imati bitan uticaj na administraciju jedne supersile, logično je da krenu da se postavljaju pitanja o posledicama. Pogotovo ako to radi koristeći blago rečeno polarizujući rečnik, poput toga da je ministarka u Laburističkoj vladi Velike Britanije „apologeta silovateljskog genocida“.
Najvažnija tema u ovoj priči verovatno je algoritam Iksa, a zatim i algoritmi drugih društvenih mreža. Kada je kupio Iks, Mask je obećao da će mreža biti politički neutralna. Golim okom je vidljivo da to nije slučaj i da, barem što se tiče objava na engleskom, ona svojim korisnicima prikazuje pre svega objave svoga vlasnika, a zatim objave naloga – često pod pseudonimima – koji slede politiku desnog populizma. I pritom se ne libe da koriste dokazane izmišljotine.
Društvene mreže davno pre Ilona Maska nije trebalo smatrati iole pouzdanim izvorom informacija. Razmena stavova – da, ali informisanje o činjenicama – ne. A pogotovo sada, kada su već pomenuti nalozi dobili vetar u leđa, još manje. Dodatno, tu je rastuća i zastrašujuća uloga sadržaja generisanih veštačkom inteligencijom, koja bez presedana zamagljuje granice između onoga što je stvarno i onoga što nije.
Lično, nemam jasan stav o tome kako tačno da regulatori odgovore na ove izazove. Ko treba da propisuje pravila i na šta ta pravila treba da se odnose je kompleksno pitanje koje zahteva tehnička znanja, a vidimo na osnovnu nedavnog zaokreta koji je u „samoregulativi“ napravio Mark Zakerberg da i sami vlasnici o njima razmišljaju u hodu i pod različitim uticajima.
Evropska unija je pre nekoliko godina donela regulativu o digitalnim uslugama (Digital Services Act) koji se odnosi na sadržaj na društvenim mrežama i čija je primena prošle godine poslužila kao povod za okršaj između Ilona Maska i bivšeg komesara Tijerija Bretona. Sada mediji izveštavaju da se vlasnici najvećih kompanija iz Silikonske doline okreću Trampu u nadi da će da izvrši pritisak na EU kako bi „olabavila“ pravila za onlajn platforme.
Ovo će očigledno postajati sve bitnija politička na tema na evropskom nivou. Srbija, sa druge strane, trenutno izgleda kao da je godinama daleko od toga da se ozbiljno uključi u ovu raspravu (iako se usklađivanje sa digitalnim zakonodavstvom EU nalazi u okviru famoznog Klastera 3).
Zašto je to tako – odgovor je prost. Vlast ne obraća pažnju na društvene mreže jer to nije njihov glavni kanal komunikacije sa svojim biračkim telom, već su to i dalje tradicionalni mediji. Predsednik Vučić može da slavi ukidanje „fekt čekera“ na Fejsbuku, ali to je, za njega, samo izjava za kratkoročnu unutrašnju upotrebu, a ne ozbiljno investiranje u temu.
Ali pored ovog, izrazito bitnog pitanja, javlja se i jedno jednako zanimljivo – šta ako je Ilon Mask najava marginalizacije suverenizma iz političkog diskursa?
Vratimo se na početak ovog teksta – da li bi snage koje se zalažu za restrikcije imigracije, deportacije i borbu protiv „vouka“ odbili Maskovu društveno-medijsku i potencijalno finansijsku pomoć? Videli smo da ni Faraž, koji se odmah potrudio da „zakrpi“ odnos sa Maskom, ni Alis Vajdl, ne bi – i sigurno nisu sami u tome. Takođe, niko sa tog dela političkog spektra još uvek nije pokazao da ima bilo kakav problem sa Maskovim ponašanjem.
Alternativa za Nemačku (AfD) predvodi grupu koja se u Evropskom parlamentu zove „Evropa suverenih nacija“ i do sada se zalagala za rasformiranje EU i osnivanje drugačije vrste saveza koji bi eliminisao nadnacionalni element. Najdžel Faraž je, naravno, bio jedna od ključnih ličnosti u izvođenju Ujedinjenog Kraljevstva iz EU pod parolom vraćanja kontrole nacionalnoj državi. U naletu su u drugim zemljama Evrope, poput Austrije, takođe su nacionalističke snage.
S druge strane, Ilon Mask svojim delovanjem bez ikakve dileme poručuje da će se politika ubuduće voditi ne samo na nacionalnom, već i na nadnacionalnom nivou. On je spojio globalistički pogled na svet sa anti-liberalnim svetonazorima, i moguće je da je pionir, a ne izuzetak u tom pogledu.
Na primedbe koje su dolazile poslednjih nedelja od strane vlada Nemačke, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva da sa Mask meša u njihove unutrašnje stvari, dolazio je odgovor „a kako može Soros“? Ali ako vlasnik Iksa nastavi tim putem, vrlo brzo će druga strana moći na iste primedbe da odgovara „a kako može Mask“?
Tako bismo mogli da dođemo u situaciju gde Mask i njemu slični u legitimizuju političku borbu na nadnacionalnom nivou i postanu veća pretnja po anti-globalističke argumente nego što su to ikad bili liberali. Jedino što Masku to trenutno verovatno nije problem jer veruje da će njegova strana odneti konačnu pobedu. Ali, to su verovali svi koji su ranije ulazili u ideološke borbe…