Tekst je prvobitno objavio Tirana Observer, 23. marta 2020.

U oktobru 2019. godine, Evropska unija je odlučila da ne otvori pregovore o pristupanju sa Severnom Makedonijom i Albanijom, uprkos pozitivnim preporukama Komisije. Francuska je bila najglasnija protivnica otvaranja pregovora, a podržale su je pojedine druge države članice. Ova situacija i negativne reakcije država članica koje su se zalagale za otvaranje pregovora, kao i posledice koje takva odluka donosi po globalni kredibilitet EU, vratile su pitanje proširenja na dnevni red Unije. Većina evropskih aktera okarakterisala je ovu odluku kao pogrešnu.

Čini se da bi se izlaz iz ove situacije mogao naći u promeni metodologije vođenja pregovora o pristupanju. Istraživački centri širom Evrope, uključujući Evropski pokret u Srbiji, već godinama se zalažu za promene u pregovorima o pristupanju. Svi ističemo da je trenutni model pregovora lišen političkog liderstva, previše administrativan i segmentiran, i da je pitanje može li dovesti do punopravnog članstva zemlja Zapadnog Balkana u EU.

Nakon negativne odluke iz oktobra, Francuska je u novembru objavila svoj non-paper u kome predlaže izmene u metodologiji. U reakciji na to, devet država članica EU objavilo je svoj non-paper. Kako bi se rasprava fokusirala, Komisija je predložila da se napravi sinteza predloženih izmena i objavi zvaničan predlog o izmeni pristupnih pregovora, koji bi države članice usvojile u martu 2020. godine, omogućavajući Komisiji da pripremi investicioni paket za Zapadni Balkan do Samita EU-Zapadni Balkan u Zagrebu, u maju 2020. godine (ostaje da se vidi da li će se Samit u Zagrebu uopšte održati, usled pandemije COVID-19).

Do sada su pregovori sa Srbijom i Crnom Gorom vođeni usporeno, odsustvom političkog vođstva i učešća na visokom nivou, posebno na strani EU. Danas je tempo proširenja prepušten na odlučivanje državama kandidatima, što dovodi do usporavanja procesa unutrašnjih reformi. Situacija sa proširenjem 2004/07. bila je sasvim suprotna. Postojao je snažno političko usmerenje sa najvišeg političkog nivoa u EU, koji je proširenje definisao kao glavni prioritet EU.

S tim u vezi, cilj nove metodologije je da da više verodostojnosti, donese više političkog vođstva, više dinamike, predvidivosti, kao i pozitivnih i negativnih uslovljavanja procesa. Imajući u vidu ograničenja ovog teksta, usredsrediću se na velike promene, istovremeno pokazujući da su mnogi „novi elementi,“ već postojali.

Glavna predložena promena je povratak političkog upravljanja proširenjem, koje je od 2007. godine nedostajalo. Političko vođstvo biće prisutno tokom celog procesa, povećavajući prisustvo država članica kroz neposredni doprinos godišnjim izveštajima. Države članice bi tako takođe mogle redovno da prate i ocenjuju ukupni napredak. Evropska komisija će u svom godišnjem paketu o proširenju predložiti na odobrenje državama članicama, plan puta za narednu godinu sa detaljnijim planom reformi, uključujući i predloge korektivnih mera. Međuvladine konferencije za konkretne države kandidate trebalo bi da se održavaju nakon objavljivanja godišnjeg paketa izveštaja Komisije i omoguće mesto za politički dijalog o reformama. Tu bi se utvrdio plan za narednu godinu, uključujući otvaranje i zatvaranje poglavlja ili klastera poglavlja i moguće korektivne mere. Sve strane će morati da obezbede učešće na odgovarajućem nivou na međuvladinoj konferenciji, kako bi se omogućio produktivan politički dijalog. Ovim bi se proširenje vratilo na dnevni red visoke politike.

Dublje političko ocenjivanje napretka trebalo bi da se desi u osam navrata tokom pregovora (jednom kada se dostignu privremena merila reformi u fundamentalnim oblastima (poglavlja 23 i 24), pre otvaranja svakog od šest klastera, i na kraju nakon što sveukupni pregovori tehnički budu spremni za zatvaranje). Ovo bi bila glavna promena u pristupu, koja uvodi fokusniran i vremenski oročen reformski proces koji pritiska vlade u zemljama kandidatima da sprovedu opipljive reforme. To bi takođe trebalo da spreči države članice da uvode nova uslovljavanja kada se reforme završe i klasteri pregovaračkih poglavlja otvore. Pošto bismo tako imali četiri zemlje kandidata koje vode pregovore, ovo će uneti malo pozitivne konkurencije na Zapadnom Balkanu.

Demokratija je temelj stabilnosti regiona i potrebna je veća posvećenost lidera sa Zapadnog Balkana evropskim vrednostima i njihova bolja promocija igra važnu ulogu u izgradnji poverenja među stranama. Ovo se posebno odnosi na vrednosti EU koje moraju da se promovišu i komuniciraju stanovništvu kao i na vladavinu prava, koja je u srži metodologije. Ako se u potpunosti primeni, to će dovesti do kraja stabilitokratije na Zapadnom Balkanu. Pored toga, očekuje se aktivno opredeljenje društava Zapadnog Balkana za dostizanje i poštovanje najviših evropskih standarda i vrednosti, što znači da stvarne promene u životima građana moraju postati vidljive. To će dovesti do transformacije zemalja regiona u funkcionalne tržišne ekonomije u stanju da se integrišu u potpunosti u jedinstveno tržište EU radi otvaranja radnih mesta i prilika za biznis, poboljšanja poslovne i investicione klime, promocije vladavine prava i zaustavljanja odliva mozgova. Cilj pristupa EU je jačanje lokalnih ekonomija.

Pregovori će se odvijati paralelno sa unutrašnjom reformom EU i klaster koji pokriva fundamentalna poglavlja će se otvarati prvi i zatvorati na samom kraju, dok će se istovremeno odvijati i pregovori u drugim poglavljima/klasterima. Ovo je glavna razlika u odnosu na najproblematičniju tačku francuskog pristupa.

Pregovaračka poglavlja biće grupisana u šest klastera. Sva poglavlja unutar klastera biće otvarana zajedno, ali pojedinačno zatvarana. Ovo će promeniti dinamiku reformskih aktivnosti zemalja kandidata, u poređenju sa Srbijom i Crnom Gorom. Zemlje kandidati će morati da se fokusiraju na sva poglavlja u okviru jednog klastera istovremeno, kako bi otvorile bilo koje od njih. S druge strane, kada klaster bude spreman, otvoriće osam ili devet poglavlja na jednoj međuvladinoj konferenciju, što je slučaj bez presedana u slučajevima Srbije i Crne Gore. To će zahtevati više napora u početnom delu pregovora, ali bi moglo dovesti do ubrzanja procesa u kasnijoj fazi.

Pregovori se mogu odložiti ili obustaviti u celini, privremeno zatvorena poglavlja mogu se ponovo otvoriti, intenzitet finansiranja može se smanjiti (sa izuzetkom podrške civilnom društvu). Mora biti jasno da sve ove mogućnosti postoje i danas, i deo su pregovaračkih okvira EU sa Srbijom i Crnom Gorom.

Na kraju možemo zaključiti da je nova metodologija dokument prvenstveno razvijen kako bi se članice EU izvukle iz ćorsokaka u koji ih je gurnuo oktobarski neuspeh i otvorila vrata za postizanje unutrašnjeg konsenzusa o proširenju. Njegova sekundarna uloga je da se u proces uloži više političke energije i da se proces učini funkcionalnijim. Kako je Komisija naglasila, „održavanje i unapređenje ove politike je stoga neophodno za kredibilitet EU, uspeh EU i uticaj EU u regionu i šire – posebno u vreme pojačane geopolitičke konkurencije“. Pored pokušaja da se reše unutrašnji problemi u vezi sa proširenjem, Komisija je predložila izmene i nove mogućnosti koje mogu pomoći zemljama kandidatima u pregovorima o pristupanju. Ovo je posebno važno za Crnu Goru i Srbiju koje su u pregovorima već napredovale i gde se sada oseća nedostataka političkog upravljanja. Političko vođstvo će im omogućiti da ubrzaju proces ako su voljni (u mogućnosti definitivno jesu) da osiguraju vladavinu prava. U isto vreme, svi mehanizmi sankcionisanja „predloženi“ u metodologiji, već stoje na raspolaganju.

Negativni efekti mogućih „brojnijih“ mehanizama sankcionisanja mogu se očekivati u slučaju da se situacija sa vladavinom prava pogorša u ove dve države. Međutim, novih sankcija zapravo nema, jer sve navedene mogućnosti već postoje za Srbiju i Crnu Goru.

Proširenje može biti uspešno samo ako je proizvod zajedničkog zalaganja EU, država članica EU i zemlje kandidata. Kandidati ne mogu pristupiti ako ih EU ne privuče. Sa tim ciljem se i predlaže više političkog upravljanja. Međutim, mora biti jasno da nikakva promena metodologije neće pomoći ako nedostaje politička volja, i u EU i na Zapadnom Balkanu. Kada bude usvojena, ova nova metodologija testiraće upravo postojanje političke volje.