Najava „istorijskog dogovora između Srba i Albanaca“ izbacila je iz koloseka briselski dijalog o normalizaciji, a sada preti i da ugrozi i pregovore o pristupanju Srbije EU.

Kada su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegov kosovski kolega Hašim Tači ovog leta izbacili ideju o „razgraničenju“, odnosno „korekciji granica“ kao najboljem putu da se problemi Srba i Albanaca reše jednom za svagda, izazvali su pometnju na nekoliko nivoa. Izvesno je da su time kupili nešto vremena, ali dugoročne posledice pokušaja revizije granica mogle bi da izazovu dugoročnu štetu.

Najpre, sve što je dosad postignuto u okviru briselskog dijaloga o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine (koji je, istina, već duže vreme u ćorsokaku) sada je dovedeno u pitanje. Kakvog smisla sad ima s mukom postignut i u dobroj meri implementiran dogovor o raspuštanju srpskih policijskih i pravosudnih struktura na severu Kosova ako će sever uskoro biti reintegrisan u Srbiju? Čemu onoliko natezanje oko integrisanih graničnih prelaza ako će oni biti premešteni ko zna gde? I kakvog smisla sad ima bilo kakva priča o Zajednici srpskih opšina, oko koje se toliko dugo lome koplja?

Ideja je sem toga izazvala podele u međunarodnoj zajednici, čije su neke članice (Rusija, SAD, Austrija…) dale uslovnu podršku ideji o razgraničenju, dok su druge (Nemačka, Velika Britanija…) odlučno protiv. Većina država regiona oštro se protivi, strahujući kako bi se to odrazilo na njihove granice; za razgraničenje su samo premijer Albanije Edi Rama (koji u tome nema podršku vlade) i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, kome bi takvo „rešenje“ otvorilo put ka secesiji.

Brisel je neodlučan: komesar za proširenje Johanes Han je za, kao i, čini se, šefica evropske diplomatije Federika Mogerini. Oboje tu vide poslednju šansu da preuzmu zasluge za eventualni uspešan dogovor pre nego što im sledeće godine istekne mandat. Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker se dosad nije izjasnio, kao ni predsednik Saveta Donald Tusk. Nemačko protivljenje, i u manjoj meri britansko, će svakako uticati na stav Saveta, koji će o ovom pitanju teško postići konsenzus.

Kad se sve sabere i oduzme, izgleda da Vučićev i Tačijev plan nije dobio ni izbliza dovoljnu podršku da bi se na osnovu njega sazvala međunarodna konferencija koju su obojica izgleda priželjkivali, videći sebe rame uz rame sa svetskim liderima, poput Miloševića i Tuđmana u Dejtonu. A nakon te konferencije, postali bi „faktori mira i stabilnosti“ u regionu, pa ako ih se Nobelov komitet seti…

Ukoliko im se ovaj san ne ostvari, a po svemu sudeći neće, moraće da se vrate tamo gde su stali, za onaj Ikein sto u sobici u sedištu Evropske službe za spoljne poslove u Briselu. Međutim šteta po proces normalizacije je, kao što je rečeno, već načinjena, i pitanje je da li se da popraviti. Ako Priština ostane pri stavu da se dijalog ne može nastaviti dok Srbija ne prizna Kosovo i otvori mu put ka članstvu u UN, a Beograd da nema razgovora dok se ne formira ZSO, dijalogu preti trajno zamrzavanje, možda čak i formalni prekid.

Ali ono što su Vučić i Tači definitivno uspeli da postignu je pomeranje roka za postizanje „pravno obavezujućeg sporazuma“ Beograda i Prištine, što je prema očekivanjima Brisela, a pre svega Berlina, trebalo da se desi ove godine, a da se ratifikuje tokom 2019. Sada je potpuno jasno da su ta očekivanja bila previše optimistička. Možda je kupovina vremena od samog početka bila njihova prava namera.

I tako dolazimo do majke svih pitanja: kako će se ideja o razgraničenju odraziti na proces pristupanja Srbije EU? U ovom trenutku teško je dati precizan odgovor, ali ne treba očekivati da će taj proces biti ubrzan.

Kao što je poznato, proces normalizacije Srbije i Kosova vezan je za pregovore o pristupanju putem poglavlja 35, koje uz poglavlja 23 i 24 (pravosudje i ljudska prava) spada u takozvana superpoglavlja. To znači da izostanak napretka u nekom od njih može da dovede do zastoja pregovora o svim ostalim poglavljima i faktički suspenduje pregovarački proces.

Iako Srbija, prema ovogodišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku ne može da se pohvali da je mnogo odmakla u vezi sa poglavljima 23 i 24, a proces normalizacije je de fakto zamrznut, više nije nemoguće zamisliti da jedna ili više članica zatraže zamrzavanje pregovora o pristupanju Srbije.

To je zamislivo, mada još ne i verovatno. Uostalom, Komisija i članice EU ne moraju da posegnu za ovom „nuklearnom opcijom“ da bi postigli isti efekat: umesto da formalno suspenduju pregovore, dovoljno je da uz ovaj ili onaj izgovor stalno odlažu otvaranje novih poglavlja. To se u stvari več dešava: Srbija je ove godine otvorila manje poglavlja nego što je očekivala. Od početka procesa otvoreno ih je 14, a da li će do kraja 2018. otvoriti još četiri (finansijske usluge, ekonomska i monetarna unija, statistika i sloboda kretanja radnika) koja su tehnički spremna, tek ostaje da se vidi. Ukoliko u međuvremenu iskrsnu problemi oko toga, poruka će biti jasna.

Vučić je u nedavnom intervjuu Rojtersu poručio Briselu i osatku sveta da očekuje da Srbija kao nagradu za postizanje trajnog rešenja za Kosovo dobije garancije da će biti primljena u EU do 2025. Ukoliko bi pristala na to, EU bi bacila pod sto osnovni princip politike proširenja, a to je da potencijalne članice treba da ispune sve uslove i okončaju ceo pregovarački proces pre ulaska u EU, te da na tom putu nema prečica. Takav ustupak Beogradu, pa makar i radi trajnog rešenja za Kosovo, je prevelika cena, čak i za kompromisima skloni Brisel.

Videćemo šta će naredni meseci doneti, ali postoji ozbiljna opasnost da 2018. bude upamćena kao godina u kojoj se srpska spoljna politika (uključujući i prema EU) konačno otkačila od realnosti. U unutrašnjoj politici to se odavno dogodilo.