Prošlog petka, većina domaćih medija prenela je saopštenje mađarskog predsedavanja Savetom Evropske unije da je usvojeno pet od šest Reformskih agendi zemalja Zapadnog Balkana. Međutim, ovog ponedeljka u Berlinu, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen izjavila je da će Reformske agende biti usvojene kasnije u toku nedelje. Ovi dokumenti, koje su pripremile zemlje kandidati, neophodni su za dobijanje sredstava iz Plana rasta EU za Zapadni Balkan.
Dakle, da li su Reformske agende već usvojene ili još nisu? Odgovor je neizvestan, zbog čega u izvesnom smislu podsećaju na Šredingerove mačke. Tek kada se kutija otvori, tj. kada novac počne da dolazi, znaćemo sa sigurnošću.
Ako se za trenutak okanemo metafora, ova situacija se, zapravo, čini kao još jedan slučaj nerazumevanja (ili lošeg predstavljanja) procesa donošenja odluka u EU. Uredbom kojom se uspostavio Plan rasta propisano je da Komisija odobrava Reformske agende nakon pozitivnog mišljenja država članica, što znači da je mađarsko predsedavanje, kako se čini, prerano objavilo završetak procesa.
Sve ovo bi moglo s pravom da se nazove cepidlačenjem, imajući u vidu činjenicu da su Reformske agende u političkom smislu gotova stvar i da se verovatno radi o vremenskoj razlici od samo nekoliko dana. Ono što ovaj slučaj, međutim, takođe pokazuje jeste i da mađarsko predsedavanje preuzima zasluge za nešto što, striktno govoreći, nije u nadležnosti Saveta, tj. konačno usvajanje Reformskih agendi.
Stavljajući proširenje EU među prioritete svog predsedavanja, Mađarska ima za cilj da poveća svoju meku moć na Balkanu. U teoriji, naravno, to je sasvim legitiman potez. Problem za mnoge pro-evropski orijentisane građane u regionu je, međutim, to što način na koji Mađarska već godinama promoviše proširenje obično legitimiše i učvršćuje moć pre svega saveznike premijera Orbana, u čiju opredeljenost prema evropskim vrednostima možemo sa pravom da sumnjamo.
Ipak, kao što je pokazalo proteklih pet godina, uticaj pojedinačnih zemalja na politiku proširenja je ograničen. Tačno je da je mađarski komesar za proširenje Oliver Varhelji bio optužen da je “peglao” izveštaje Komisije u korist lidera bliskih Orbanu, i pažljivo je izbegavao da daje bilo kakve kritičke izjave o njihovom (ne)demokratskom radu. Ipak, ništa se fundamentalno nije promenilo u procesu proširenja od 2019. do 2022. godine, što pokazuje da ključni faktor u ovoj oblasti ostaje konsenzus (ili nedostatak istog) među državama članicama EU.
Ovaj konsenzus je modifikovan 2022. godine, a premijer Rama juče je bio u pravu kada se zahvalio Vladimiru Putinu za to što je Albanija otvorila prvi Klaster u pregovorima sa EU. Za nas koji nešto duže pratimo politiku proširenja, i dalje su živa sećanja na vreme kada je gotovo sve stajalo u mestu. Sada je rat u Ukrajini naterao zemlje članice EU da postignu konsenzus da će morati barem neke stvari da pomere sa mrtve tačke.
Ukrajina i Moldavija su najviše profitirale od ovog novog konsenzusa, dok je na Zapadnom Balkanu napredak bio neujednačen, pri čemu je Crna Gora vidno ubrzala tempo. U drugoj polovini prošle decenije, kada sam studirao na Fakultetu političkih nauka, deo predavanja o proširenju EU bio je kako je Unija odlučila da modifikuje proces na osnovu nedostataka prethodnih rundi uvođenjem „privremenih merila“ za poglavlja o vladavini prava. U vreme snažnog zamora od proširenja koja je tada vladala, ova “inovacija” se činila prilično teorijskom. Ove godine, kada je Crna Gora dobila IBAR izvještaj, konačno smo mogli da vidimo kako se to primenjuje u praksi.
Još uvek je prilično teško videti dokle će ova nova dinamika proširenja odvesti kandidate. Mnogi građani u regionu su opravdano skeptični da će ih odvesti sve do punopravnog članstva u EU. Jasnije odgovore dobićemo tokom dva predstojeća događaja koji bi mogli da pošalju signale da se EU ozbiljno priprema za nove članice – revizije politika Evropske unije koje Komisija planira za sledeću godinu i pregovori o novom Višegodišnjem finansijskom okviru (MFF) EU za period 2028-2034.