Kada su u pitanju teme poput tranzicione pravde, suočavanja s nedavnom ratnom prošlošću, pomirenja i normalizacije odnosa, blago rečeno – one ne stoje visoko na agendi velike većine mejnstrim medija na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Reklo bi se da je situacija uglavnom upravo obrnuta: znatna većina glavnih medija i danas služi pre svega kao propagandna alatka nacionalističkih vlasti, koje su više sklone manipulacijama nego li činjeničnom pristupu nedavnoj ratnoj prošlosti.
Mediji, dakle, većinom pothranjuju uvrežene predrasude i stereotipe među susednim zemljama i narodima te tako doprinose održavanju atmosfere „zamrznutog konflikta“, umesto promociji inicijativa poput REKOM-a, čija je svrha raščišćavanje sa teškim nasleđem ratova iz devedesetih godina 20. veka.
Drugim rečima, umesto da govori o žrtvama, većina medija i danas radije promoviše osuđene ratne zločince, kojima se dodaje pridev „naših“ te se na taj način krivica za počinjene ratne zločine zapravo kolektivizira i poistovećuje sa čitavim narodima umesto sa pojedincima koji su pravosnažno osuđeni za ratna zverstva.
U tome, naravno, prednjače opskurni tabloidi, naročito u Srbiji, koji ne prezaju ni od najgorih i najvulgarnijih uvreda na račun susednih naroda i država, što sve podseća na huškačku medijsku pripremu ratova s kraja 20. veka. Pošto je, barem nominalno, reč o privatnim medijima, oni koriste izgovor nezavisnosti uređivačke politike za mržnju koju šire. Taj izgovor je u koliziji sa osnovnim postulatima medijske profesije, kao i sa novinarskim kodeksima, jer bi mediji morali pre svega da zastupaju javni a ne partikularni interes različitih centara moći.
No, ono što svakako još više zabrinjava jeste činjenica da i većina javnih medijskih servisa u regionu takođe ili ne pridaje dovoljno pažnje inicijativama poput REKOM-a, koje vode normalizaciji odnosa, već ih ili ignorišu ili i oni perpetuiraju predrasude i stereotipe. To ne samo da nije u skladu sa novinarskim kodeksima, već je i u veoma jasnoj suprotnosti sa medijskim zakonodavstvom, koje javnim servisima jasno propisuje obavezu zaštite najšireg spektra javnog interesa.
Zbog toga, kao i zbog činjenice da su današnji javni medijski servisi zapravo naslednici nekadašnjih državnih televizija koje su prednjačile u huškanju na rat krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, oni bi u svakom smislu morali da budu avangarda procesa normalizacije odnosa u regionu.
U tom smislu, morali bi da promovišu i aktivnosti Inicijative za REKOM, a potpisivanje sporazuma o osnivanju REKOM-a svakako bi moralo da prati i propisivanje obaveze javnim medijskim servisima da postanu platforma za glas žrtava a ne za glas ratnih zločinaca. S obzirom na činjenicu da su javni televizijski servisi i danas najuticajnije informativne medijske kuće, nema nikakve sumnje da bi otvaranje tih televizija za javna svedočenja žrtava značajno doprinelo procesu normalizacije odnosa u regionu.
Glas žrtava, kao što se pokazalo i do sada u retkim prilikama kada su javni servisi promovisali takve priče, svakako bi probudio i uspavanu a toliko potrebnu empatiju kod građana. Umesto nametnute podele na „nas“ i „njih“, javne televizije mogle bi da doprinesu jedinoj mogućoj podeli na žrtve i na ratne zločince. Pred suzama majki koje su izgubile sinove, pred patnjom uništenih porodica, pred bolom silovanih…, nemoguće je ostati ravnodušan i nemoguće je ne biti čovek.
Takav pristup bi svakako pomogao javnim medijskim servisima u regionu da se izbore za ono što im takođe pripada po slovu zakona: za nezavisnu uređivačku politiku, od koje su danas daleko. To bi i za te medije svakako bilo svojevrsno suočavanje sa sopstvenom nečasnom ulogom u našoj zajedničkoj nedavnoj prošlosti. No, možda je baš to – sem veoma jakog političkog pritiska nacionalističkih političkih elita i posednika ratom stečenog kapitala – upravo najveći kamen spoticanja za same javne servise i ljude koji kroje njihovu uređivačku politiku.