BEOGRAD – Pogrešno je odustati od podele Kosova kao rešenja – ukoliko strane mogu da se slože oko toga, neka podele Kosovo, kaže Timoti Les, direktor organizacije za politički konsalting Nova Europa i rukovodilac istraživackog projekta New Intermarium Univerziteta Kembridž.
Kako dodaje, Sjedinjene Države su konačno prihvatile takvu logiku, a isto bi trebalo da urade i ostali.
“Bilo je krajnje vreme. Kosovo je već skoro 20 godina u vakuumu koji izaziva nestabilnost. A sve pokušaje rešavanja problema konstantno je osujećivalo uporno insistiranje Zapada, a naročito SAD, da spreči jedinu stvar za koju je Srbija tvrdila da bi mogla da prihvati kao zamenu za priznavanje otpadničke države – enklavu na severu Kosova, u kojoj Srbi čine većinu”, piše Les, prenosi Blic.
Les kaže da “Beograd zna da je izgubio južno Kosovo zato što albanska većina nikada neće prihvatiti povratak pod suverenitet Srbije”, a da je “Priština svesna da ne kontroliše sever, u kome Srbi čine većinu i koji funkcioniše kao deo Srbije”.
“Prema tome, takav sporazum bi u suštini značio mogući dobitak za obe strane, a da nijedna strana ne mora bilo čega da se odrekne. To su dobri preduslovi za sporazum”, piše Les.
On upozorava da će uspeh projekta zavisiti od rešenja niza dodatnih problema, naročito statusa Srba južno od reke Ibar.
“Beograd će verovatno zatražiti od Prištine neku vrstu autonomije za tu zajednicu – verovatno manju od one koju predviđa sporazum o uspostavljanju Zajednice srpskih opština. Zauzvrat, Priština će verovatno tražiti prestanak aranžmana koji Srbima daju nesrazmerno velik uticaj u političkim institucijama Kosova, uključujući i deset mesta u parlamentu i pravo veta u rešavanju pitanja od vitalnog interesa”, smatra on.
Prema njegovom mišljenju, Priština će takođe tražiti od Srbije da učini nešto s Preševskom dolinom, oblašću na jugu Srbije koja se graniči s Kosovom, gde albansko stanovništvo traži da bude ukljuceno u pregovore o Kosovu.
S druge strane, piše Les, i rizici postoje – jedna od najvećih strepnji jeste da bi pripajanje severa Kosova Srbiji izložilo Srbe koji su ostali na jugu opasnosti od etničkog čišćenja.
“Da li je ta strepnja opravdana? Srbi su u prošlosti bili na udaru zato što njihovo prisustvo otežava ostvarenje cilja za nezavisnost Albanaca. Ali ako Srbija prizna Kosovo, Albanci će postići osnovni politički cilj i neće biti očiglednih razloga da im smetaju malobrojni preostali Srbi. Ukoliko je uopšte bude, opasnost od etničkog čišćenja biće manja nego sada”, piše Les.
Les se bavi i tezom da će podela Kosova biti opasan presedan u regionu, karakterističan po nerešenim etno-državnim sporovima.
Najveću zabrinutost izaziva Bosna, gde su i Srbi i Hrvati jasno stavili do znanja da ne žele da budu pod upravom Sarajeva, baš kao što ni kosovski Albanci ne žele da budu pod upravom Beograda.
“Međutim, i ova pretpostavka je sporna. Sudbina Bosne zavisi mnogo više od politike unutar zemlje i šireg geopolitičkog okruženja nego od dogadaja na Kosovu. Prema tome, nema neposrednog razloga za paniku. Štaviše, u meri u kojoj bi sporazum o podeli Kosova imao reperkusije, tako što bi se Sarajevo usredsredilo na mogućnost otcepljenja bosanske države, možda bi se najzad ukazala prilika da se okonča mučna pat-pozicija u Bosni”, piše Les.
Les tvrdi da je jedini način da se izađe “iz ove očajne situacije” pojava pragmatičnih vođa unutar bošnjačke zajednice koji bi bili spremni da ozbiljno shvate zahteve Srba i Hrvata za veću autonomiju i kažu koja bi bila cena njihovog pristanka.
“Revolucionarni sporazum o Kosovu mogao bi da pokaže da granice nisu nedodirljive, da SAD više ne zauzimaju određenu stranu i da dugogodišnji neprijatelji mogu da reše sporove mirno, pregovorima, umesto na bojnom polju. Ovo bi omogućilo izlazak iz ćorsokaka i pružilo priliku Bosni da se razvija kao država, na dobrobit svih, a pre svega samih bošnjaka”, piše Les.
Sporazum o Kosovu takode bi mogao da posluži kao primer Makedoniji, nastavlja Les, gde su Albanci na sličan nacin stavili do znanja da neće prihvatiti status građana drugog reda.
“U takvim okolnostima Albancima preostaje samo jedna mogucnost, neka vrsta podele, koja podrazumeva da Makedonci rade šta oni hoće na svojoj teritoriji, a Albanci na svojoj. I ovde bi sporazum o rešenju pitanja Kosova ponudio izlaz, ukoliko bi pragmatični političari u Skoplju bili spremni da postave svoje uslove kako bi Albancima dali autonomiju”, piše Les.
Najzad, tu je i avet takozvane Velike Albanije, nastavlja Les.
Ako Srbija prizna Kosovo, Priština bi nesumnjivo tražila uspostavljanje tešnjih odnosa sa Albanijom, a nagoveštaji se jasno vide, uključujuci i nedavnu odluku o ukidanju graničnih kontrola.
“Da li bi ujedinjenje Albanije i Kosova zaista bilo toliko veliki problem? Osim ako ne postoji skriveni interes u uskraćivanju Albancima mogućnosti da imaju nacionalnu državu koju druge evropske zemlje uzimaju zdravo za gotovo, oni i te kako imaju pravo na nju, ukoliko to žele”, pita se on.
Jedino što bi nedvosmisleno bilo izgubljeno bila bi ideologija multikulturalnosti u regionu, koji je zapadnim liberalima godinama služio kao laboratorija za društvene eksperimente. Možda je to velikim delom pravi razlog protivljenja podeli, smatra Les.
Les optimistički smatra da “zaista nema razloga da Srbija i proširena Albanija, koja bi obuhvatala i Kosovo, za nekoliko decenija ne budu strateški značajne napredne nacionalne države, s relativno dobrim upravljanjem i bliskim vezama sa Rusijom, Kinom, Turskom i Zapadom i konstruktivnim odnosima sa susednim zemljama.
“Čini se da je ovo inspirativnija vizija od sadašnjeg puta koji ne vodi nikuda izuzev u trajan politički ćorsokak, ekonomsku stagnaciju i bezuspešnu borbu za članstvo u EU koja bi se verovatno završila nekom vrstom sloma bezbednosti kada strpljenje naroda bude potpuno iscrpljeno”, kaže on.
Podele i prilagođavanje granica možda jesu ružno rešenje, ali Kosovo nije estetski, niti moralni problem, nego politički, ocenjuje Les