Intervju je prvobitno objavljen na portalu Radio Slobodna Evropa.
“Ako države koje su daleko napredovale u procesu proširenja, imaju problem sa poštovanjem osnovnih demokratskih vrednosti, onda je evidentno da nije izrodio očekivane rezultate. Zbog toga je važno da EU skrene pažnju javnosti da pojedine vlade u regionu ne čine dovoljno da bi uspostavili vladavinu prava i poštovanje demokratskih principa”, kaže u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) Srđan Majstorović iz beogradskog Centra za evropske politike povodom dokumenta “Integrisanje Zapadnog Balkana: Izgradnja Evrope budućnosti“, odnosno seta preporuka Evropskoj uniji koje potpisuju Centar savremene politike, Evropski pokret u Srbiji, Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP), Centar za međunarodne odnose i spoljnu politiku (ISAC), Centar za evropske politike i Komitet pravnika za ljudska prava (Yucom).
“Ne pozivamo ovde bilo koga na uvođenje sankcija da bi se vežbala strogoća, već upravo zbog uspostavljanja poverenja i kredibiliteta procesa. Nedostatak adekvatnog reagovanja na kršenje osnovnih demokratskih principa je u mnogome ugrozila kredibilitet EU među njenim podržavaocima u Srbiji”, objašnjava Majstorović.
Dodaje i da koliko god metodologija bila savršena, ukoliko ne postoji politička volja i u Briselu i u državama regiona, napretka neće biti.
Radion Slobodna Evropa: U okviru preporuka koje su organizacije civilnog društva uputile EU se navodi da je integracija Zapadnog Balkana na raskrsnici. U kojim pravcima ona vodi?
Srđan Majstorović: Postavlja se pitanje hoćemo li nastaviti proces onako kako je uspostavljen, bez ikakvih promena, ili ćemo osmisliti nove mehanizme i oruđa kojima ćemo dovesti do onoga što je suština procesa EU integracija, a to je usaglašavanje sa najboljim praksama i normama, pre svega u vladavini prava i izgradnji osnovnih demokratskih institucija. Motiv za izradu ovakvog predloga jeste bila želja da se povrati poverenje u proces pristupnih pregovora.
RSE: Čije poverenje?
SM: Poverenje na obe strane – i na strani Evropske unije (EU) i na strani zemalja kandidata. Uprkos tome što se države nalaze u procesu pregovora, kao što je to slučaj sa Srbijom i Crnom Gorom, i u njemu napreduju, građani ne vide konkretne koristi jer se sveo na tehničku vežbu i ispunjavanja određenih zadatih uslova.
Kada kažem da je potrebno vratiti poverenje, prevashodno mislim na države koje su pokazale kredibilitet, kao što je slučaj sa reformom pravosuđa u Albaniji ili rešavanjem spora između Severne Makedonije i Grčke u vezi sa imenom, a nisu naišle na kredibilan odgovor od strane Evropske unije.
RSE: Predlažete strožu kontrolu Evropske unije u vladavini prava. Međutim, i postojeća metodologija kaže da su Poglavlja 23 i 24 blokirajuća, odnosno ukoliko nema napretka u tim poglavljima, država može biti zaustavljena na putu ka EU. I pored toga, proces ne teče onako kako smo očekivali. Zašto?
SM: Dosadašnja metodologija nije bila ključna za ovako skromne rezultate, posebno u slučaju Srbije i Crne Gore, već je to bio nedostatak političke volje i iskrene rešenosti da se države kandidati reformišu i pripreme za članstvo. Sa druge strane, moramo biti iskreni, i u nekim državama članicama EU nije postojala volja za dalje proširenje. Metodologija može biti i najbolja moguća, ukoliko nema političke volje na obe strane, teško ćemo se pomeriti sa mrtvog slova na papiru.
RSE: Vidite li političku volju u novoj Evropskoj komisiji (EK)?
SM: To ćemo videti u narednom periodu, nakon usvajanja nove metodologije i njene praktične primene. Lideri onih država u EU u kojima postoji određena skepsa prema državama Zapadnog Balkana moraju biti iskreni i otvoreni prema svojim građanima i objasniti im kako se Evropa danas menja i zašto je važno da države Zapadnog Balkana budu deo ujedinjene Evrope.
RSE: Problem političke volje je više upitan u zemljama Zapadnog Balkana.
SM: Mislim da sam bio jasan kada sam rekao da je nedostatak političke volje uočljiv na obe strane. Kada pogledate kako se ponašaju države koje su vodeće u ovom procesu, a to su Srbija i Crna Gora, jasno je da se reforme ne sprovode onim tempom koji bi se očekivao od njih. Vrlo je lako prepoznati da tu postoji nedostatak političke volje da se mnogo snažnije i ambicioznije uđe u neophodne reforme. Nasuprot tome mi imamo veoma vidljive elemente “zarobljene države”, pa čak i nazadovanja u ove dve zemlje, što je zaista apsurd.
RSE: Tražite i poseban izveštaj koji bi se upravo bavio elementima “zarobljene države” i jasno odredio na koji način EU treba da reaguje. Kako se to razlikuje od već postojećeg izveštaja o napretku?
SM: To bi bio ekspertski izveštaj, koji bi Evropska unija naručila od istaknutih eksperata u određenim oblastima, kao što je to bio Pribeov izveštaj za Severnu Makedoniju. Evropska unija bi iz ovih izveštaja crpela suštinu svojih zahteva prema država kandidatima i od njih zahtevala konkretne akcione planove za rešenje tih problema.
Za razliku od izveštaja Evropske komisije o napretku kandidata, države članice ne raspravljaju o ekspertskim izveštajima, niti ih usvajaju. To Evropskoj komisiji, ali i ekspertima, daje šansu da stvari nazovu pravim imenom, bez ikakvih političkih pregovora. To je prilika da se zemlje Zapadnog Balkana suoče sa objektivnim problemima koji utiču na imidž zemalja regiona.
Dakle, u državi u kojoj se ne poštuje pravo konkurencije, gde je mesto jedne medijske kuće na tržištu ugroženo, kao što je to slučaj Uniter Media u Srbiji, to šalje jednu jako pogrešnu poruku o Srbiji kao kredibilnom kandidatu. Na duže staze to podriva i funkcionisanje demokratije. Jasno i nedvosmisleno određivanje EU prema ovakvim negativnim primerima, zahtev za promenom ponašanja, pa i pretnja mogućim sankcijama, trebalo bi da utiče na odgovorne.
RSE: Tražite i promenu sistema glasanja u okviru EU kada je proces proširenja u pitanju, a kako bi se sprečila mogućnost da jedna država blokira proces proširenja. Mislite li da je realno da države članice pristanu na tako nešto?
SM: Politika proširenja je definisana u osnivačkim ugovorima EU i značajnije promene, bez promene tih ugovora, nisu moguće. Evidentno je da je država članicama data mogućnost da na svakom proceduralnom koraku blokiraju napredak kandidata. Mi smatramo da su određene promene moguće i bez drastičnih izmena osnivačkih ugovora, već uz politički konsenzus država članica. To bi omogućilo da Evropska komisija, kao što je to bio slučaj sa proširenjem na srednju i istočnu Evropu, ima odlučniju i odgovorniju ulogu u pristupnim pregovorima. Na taj način bi se ograničio uticaj bilateralnih sporova koji su u prošlosti bili zloupotrebljavani, a nema garancije da se tako nešto neće dogoditi i u budućnosti.
Promena koju predlažemo ne bi uskratila pravo svakoj državi članici da na kraju procesa pregovora kaže da li je za to da određena država postane članica. Izmena bi ovaj proces učinila funkcionalnijim i efikasnijim.
RSE: Pozivate i na veće angažovanje EU oko rešenja bilateralnih sporova. Međutim, EU nije do sada pokazala efikasnost kada je rešavanje sukoba u pitanju. Dijalog Beograda i Prištine je samo jedan od primera. Šta je to konkretno što očekujete od Brisela kada kažete “veće angažovanje”?
SM: Smatram da će proces proširenja u budućnosti biti zasnovan na dve ključne tačke. Jedna se tiče vladavine prava i poštovanja osnovnih demokratskih principa, a druga na rešavanje međusobnih sporova i unapređenje regionalne saradnje. Evidentno je da ako zemlje Zapadnog Balkana žele u EU, moraju ostaviti bilateralne sporove po strani i posvetiti se mnogo sadržajnijoj regionalnoj saradnji, rekao bih čak, integraciji.
Krajnje je vreme da se EU mnogo ozbiljnije prihvati ovog posla. Sumnjam da će gospodin Žozef Borelj imati mnogo vremena da se bavi regionom, imajući u vidu brojne krize koje okružuju EU i zato je jako važno da u dogledno vreme dobijemo osobu koja će se na političkom nivou, i kontinuirano, baviti Zapadnim Balkanom.
RSE: Dakle, imenovanje specijalnog izaslanika bi, za Vas, bio konkretan korak ka većem angažovanju EU na Balkanu?
SM: To bi svakako doprinelo tome da pitanje Zapadnog Balkan bude stalno na dnevnom redu Evropske unije. Na taj način bi se poslala poruka, ne samo državama Zapadnog Balkana, koliko je ovaj region važan za EU, već i trećim zemljama, koje su u međuvremenu koristile odsutnost EU kako bi se povećale svoje prisustvo i ostvarivale sopstvene interese, koji nisu uvek u skladu sa interesima EU.
RSE: Preporučujete da EU uključi Zapadni Balkan u svoje programe. Deluje li region spremno za tako nešto?
SM: Države regiona nemaju luksuz da apstiniraju iz tih programa i mislim da je njihovo učešće u obostranom interesu. Uključivanje u sektorske politike se može odvijati u skladu sa napretkom u pristupnim pregovorima. Dakle, ukoliko zatvorite poglavlje koje se tiče zaštite životne sredine bilo bi jako korisno da država kandidat ima pravo da prisustvuje sastancima Saveta ministara i da na taj način prikuplja iskustvo o tome šta će se od nje tražiti kada jednom postane članica.
Sa druge strane, Evropska unija ima vrlo jasan interes da region koji se geografski nalazi unutar EU polako uključuje u svoje sektorske politike. Ne može se o pričati panevropskim transportnim koridorima, zaštiti životne sredine na nivou EU, ako zemlje Zapadnog Balkana nisu deo toga. Isto se odnosi na poziciju prema trećim zemljama. EU ne može da definiše svoju strateški odnos prema Kini, koja je već izuzetno prisutna u regionu, bez uključivanja Zapadnog Balkana.
RSE: Ima li EU poverenja u zemlje regiona, kada su ove stvari u pitanju? Opet Srbiju možemo uzeti kao primer. Ona se ne usklađuje dovoljno sa odlukama EU u spoljnoj politici, ruski uticaj je jak zbog rešenja pitanja Kosova, kineske investicije su sve veće.
SM: Pitanje kredibiliteta je ključno u ovom trenutku, jer je on značajno načet i urušen, ali sa obe strane. Kredibilitet EU bi bio mnogo snažniji da je održana reč i da su otpočeti pregovori sa Severnom Makedonijom i Albanijom.
RSE: Zašto bi Brisel za sto pustio nekoga ko, ako imamo sve ove činjenice u vidu, nema iste interese u spoljnoj politici kao EU?
SM: Zvanična politika Republike Srbije kaže da je njen strateški cilj pristupanje EU. Međutim, različite poruke koje dolaze sa raznih strana unutar Vlade Srbije, vladajuće koalicije, iz Skupštine, zaista imaju zbunjujući efekat na razumevanje šta je njen strateški cilj. Iz tog razloga, postoje članice EU koje sa sumnjom gledaju na iskrenost Srbije.
RSE: I brojke su zbunjujuće. Usklađenost spoljne politike Srbije sa odlukama EU je na nešto malo više od 50 odsto.
SM: U pravu ste ukoliko gledate stepen usaglašenosti Srbije sa zajedničkim pozicijama EU, posebno u vezi s onim merama koje su usmerene prema Rusiji. Međutim, imajući u vidu oblast vojne saradnje, Srbija već duži niz godina mnogo snažnije sarađuje sa članicama NATO-a nego sa Rusijom, što se ne može naslutiti iz medija.
Činjenica da Srbija u ovom trenutku ne oseća izvesnost procesa pristupanja EU i da će doći do konačnog ishoda, a to je punopravno članstvo, utiče na njen odnos prema EU. I zbog toga procesu evropske integracije pristupa iz perspektive transakcionih odnosa, zanemarujući poštovanje osnovnih vrednosti na kojima je zasnovana Unija.
Logika ovakvog razmišljanja je sledeća – ukoliko Srbija nema neposrednu korist od uvođenja sankcija Rusiji, u smislu napredovanja u pristupanju EU, onda nije isplativo provocirati potencijalnu štetu koju bi zaoštravanje odnosa sa Rusijom donelo u odnosu na rešavanje pitanja Kosova i energetske aranžmane.
Dok zemlje Zapadnog Balkana ne osete da su vrata EU iskreno otvorena i da su dobrodošle, evidentno će postojati obostrana sumnja i problem kredibiliteta. U takvim okolnostima vladajuće elite donose pragmatične odluke zasnovane na trenutnim interesima, a mnogo manje na vrednostima, a više na onome što se može nazvati pukom “trgovinom”.
RSE: Predložili ste i povećanje fondova. Međutim, zemlje ne koriste ni sva sredstva koja su na raspolaganju u okviru postojećih IPA fondova.
SM: Tu ste u pravu i to je posledica “zarobljene države”, jer neformalne grupe i prakse imaju prevlast i podrivaju, ionako već ograničene, stručne i administrativne kapacitete u državama regiona. U fazi planiranja namene evropskih pretpristupnih fondova se radi zaista obiman posao, ali je problema u realizaciji, gde se dosta kasni i dolazi i do mogućnosti da se izgube sredstva.
Međutim, bez značajnijeg priliva sredstava za ulaganje u vidljive projekte, kao što su škole ili bolnice, vodovodi, kanalizacije, odlagališta otpada, energetskih konekcija, plašim se da građani neće biti u prilici da razumeju značaj pomoći koju im pruža EU. Sva ta ulaganja zahtevaju ozbiljnija sredstva u poređenju sa trenutno dostupnom IPA, i koja budžeti zemalja regiona ne mogu da istrpe.
Nije realno očekivati da ćemo sami uspeti da finansiramo sve ono što su zahtevi budućeg članstva. Ne radi se o “kasici prasici”, već o zajedničkom investicionom planu, nešto nalik na “Maršalov plan” za Zapadni Balkan.
RSE: Imajući u vidu visok nivo korupcije u ovim zemljama, zašto bi EU još novca svojih poreskih obveznika stavila na raspolaganje regionu?
SM: Mi ne kažemo da novac treba davati na zahtev i kao poklon. Dostupnost ovih sredstava bi trebalo da bude uslovljena poštovanjem osnovnih demokratskih vrednosti u koje spada i posvećenost vladavini prava. Oni koji su uspešniji u borbi protiv korupcije, organizovanog kriminala, poštovanju osnovnih demokratskih principa, poput podele vlasti, fer i slobodnih izbora, slobode medija, oni se kvalifikuju za strukturno finansiranje reformi.
Onima koji kaskaju, sa druge strane, ta sredstva bi mogla da budu uskraćena. To bi stvorilo i klimu pozitivne konkurencije u regionu, da se na kreativan način takmičimo ko će biti bolji u reformama.
RSE: Dakle, neki vid sankcija za one koji zaostaju?
SM: To ne bi bilo ništa novo u odnosu na ono što već postoji kao mogućnost, a navedeno je u osnovama za vođenje pregovora o pristupanju Srbije i Crne Gore EU, koji kaže, da ukoliko postoji stalno i kontinuirano kršenje osnovnih vrednosti od strane kandidata, Unija može da suspenduje ili otkaže pregovore i da na taj način zaustavi proces.
Ne pozivamo ovde bilo koga na uvođenje sankcije da bi se vežbala strogoća, već upravo zbog uspostavljanja poverenja i kredibiliteta procesa. Nedostatak adekvatnog reagovanja na kršenje osnovnih demokratskih principa je u mnogome ugrozila kredibilitet EU među njenim podržavaocima u Srbiji.
RSE: Srbija je već četiri godine aktivno u procesu pregovora, a svi indeksi međunarodnih institucija pokazuju nazadovanje kada su demokratski principi u pitanju. Evropska unija čak nije nikada ni verbalno oštro reagovala na ovu situaciju. Zašto bismo sada odjednom očekivali da će Brisel biti spreman da uvodi sankcije?
SM: Nema odgovora na to pitanje. Bez jasno definisane političke volje da se Zapadni Balkan integriše u EU, odluke o eventualnim sankcijama zavisiće od političkih stavova država članica. To su političke odluke koje se usvajaju konsenzusom koji nije uvek lako postići među 27 država članica. Postoje članice koje iz vlastitih interesa smatraju da bi Srbija i Crna Gora sutra trebalo da postanu članice EU.
Sa druge strane, ima onih koje smatraju da ove države ne bi uopšte trebalo da postanu članice u dogledno vreme. Mi smatramo da je neophodno da ukažemo na to da Evropska komisija treba da dobije veću ulogu, snažniji autoritet u pristupnim pregovorima.
RSE: Predlažete i da se uspostavi indikativni datum za završetak pregovora sa svakom od država. Srbija i Crna Gora su već dobile 2025. godinu kao okvirni datuma, ali to nije značajno ubrzalo proces. Naprotiv. Zašto bismo sada verovali da bi scenario, koji smo već videli, funkcionisao bolje?
SM: Nažalost, ne postoji garancija za bilo koji scenario o pristupanju Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana EU. Mi mislimo da je neophodno definisati indikativne datume jer drugačije ne možete da programirate svoje reformske politike i ciljeve. To predstavlja i svojevrstan pritisak na Vlade da ispune svoje obaveze i omogućava građanima da u kontinuitetu vrše pritisak da se proces obavi u zadatom roku. Kredibilitet kandidata bi zavisio od poštovanja tih rokova.
Srbija je to sama uradila 2014. godine i rekla da će do kraja 2018. godine u potpunosti usaglasiti svoje zakonodavstvo sa pravilima EU. Naravno, Srbija je nedovoljno ozbiljno shvatila taj proces i nije uspela u tome.
RSE: Insistirate na izvesnosti. Zbog čega nam je potrebna izvesnost da ćemo na kraju dobiti nešto, ako je to naš strateški cilj, kako ste i sami rekli?
SM: Pristupanje EU ima svoje koristi, ali i određene troškove. Vladajuće stranke često nisu spremne da ugroze svoj izborni uspeh i preuzmu odgovornost za te troškove, uprkos parolama da je “članstvo u EU naš strateški cilj” i da “reforme radimo radi sebe”.
Takođe, jasna politička volja EU da integriše Zapadni Balkan dala bi procesu kredibilitet i stala bi na put populističkim argumentima da “nas Evropa ne želi”. Mislim da bi utvrđeni vremenski rokovi pomogli vraćanju kredibiliteta i poverenja u proces. Ukoliko bi se kandidati pridržavali rokova, bili bi nagrađeni. Ukoliko ne, morali bi da objasne zašto nešto nije sprovedeno.
RSE: Hoćete li preporuke poslati u Brisel?
SM: Ove preporuke su već poslate u Brisel na nekoliko relevantnih adresa. Mislim da se, bez velikih promena pregovaračkih dokumenata sa Srbijom i Crnom Gorom, ovi predlozi mogu iskoristiti da se povrati poverenje građana da će na kraju procesa evropskih integracija živeti u bolje uređenim društvima, ali i poverenje država članica da, jednom kada region postane deo EU, on neće biti izvor problema, već će doprineti stabilnosti Unije.