Tekst prvobitno objavljen u 39. broju biltena “Progovori o pregovorima” Beogradske otvorene škole
Dovoljno je pogledati kako trenutno teče rasprava o Strategiji nacionalne bezbednosti, ili kako već duže od godinu dana traje rasprava, tačnije sukob, oko izmena Ustava u delu koji se tiče pravosuđa, pa da se dođe do zaključka da stvari ne funkcionišu. Dodatno, polemika koja se krajem protekle godine pokrenula oko Izveštaja koalicije prEUgovor ukazuje na to da postoji suštinsko nerazumevanje između državnih institucija i organizacija zainteresovanih za praćenje napretka u pregovorima Srbije i Evropske unije.
Na papiru, uključenost organizacija građanskog društva i zainteresovane javnosti u pristupnim pregovorima Srbije i Evropske unije osmišljena je bolje nego ikada u istoriji politike proširenja. I zaista, ako se posmatraju raniji talasi proširenja i način na koji je šira javnost bila uglavnom isključena iz toka pregovora, može se zaključiti da je to uglavnom bio proces predvođen ekspertima i političkim elitama bez većeg učešća građana. S druge strane, u Srbiji postoji Nacionalni konvent o Evropskoj uniji (NKEU), što je institucionalizovano telo za saradnju pregovaračkih struktura i građanskog društva po svim pregovaračkim poglavljima. Štaviše, postoje Smernice za saradnju Pregovaračkog tima i civilnog društva, zaključkom Vlade sve pregovaračke grupe su u obavezi da konsultuju Konvent u toku izrade pregovaračkih pozicija, a odlukom Odbora za evropske integracije isto važi i za Narodnu skupštinu. Ministarstvo za evropske integracije redovno i proaktivno objavljuje dokumenta iz procesa pregovora, te zaslužuje pohvale što je, na primer, odmah učinilo dostupnim javnosti polugodišnje izveštaje Evropske komisije o pregledu stanja u poglavljima 23 i 24, tzv. non-paper izveštaje. Za ova dva poglavlja, ključna u pregovorima budući da se tiču reformi u oblasti vladavine prava, dva vodeća ministarstva imaju podsekcije na svojim sajtovima gde je moguće pronaći sva dokumenta iz toka pregovora.
Međutim, u praksi se pokazalo da ni ovakav način uključivanja građanskog društva nije zadovoljavajući. Dovoljno je pogledati kako trenutno teče rasprava o Strategiji nacionalne bezbednosti, ili kako već duže od godinu dana traje rasprava, tačnije sukob, oko izmena Ustava u delu koji se tiče pravosuđa, pa da se dođe do zaključka da stvari ne funkcionišu. Dodatno, polemika koja se krajem protekle godine pokrenula oko Izveštaja koalicije prEUgovor ukazuje na to da postoji suštinsko nerazumevanje između državnih institucija i organizacija zainteresovanih za praćenje napretka u pregovorima Srbije i Evropske unije.
Podsetimo, nakon što je u oktobru 2017. godine predstavljen nezavisni prEUgovor Alarm izveštaj o napretku Srbije u oblasti vladavine prava, u kom je konstatovano da je ostvaren sporadičan napredak, Ministarstvo evropskih integracija se oglasilo saopštenjem. Ukratko, Ministarstvo tvrdi da je svesno propusta u radu ali i pozitivnih pomaka, a koalicija prEUgovor otklonila bi nedoumice i dobila bi odgovore na sva pitanja da ih je samo uputila. Ispostavilo se da pitanja jesu bila upućena, a odgovori nikada nisu stigli, ali to je od drugorazrednog značaja. Ono što je suštinski važno jeste činjenica da, i bez postavljanja pitanja, podaci iz procesa pregovora i sva bitna dokumenta moraju da budu dostupni svima pod jednakim uslovima.
Na primer, ako građani žele da saznaju kakvo je stanje u oblasti bezbednosti u Republici Srbiji ili da imaju uvid u statističke podatke o rezultatima rada policije, dobra vest je da Ministarstvo unutrašnjih poslova ima zakonsku obavezu da redovno objavljuje izveštaje na ove teme. Loša vest je da ti izveštaji nisu javno dostupni na sajtu MUP-a, a na zahteve za pristup informacijama od javnog značaja stižu odgovori da ih Ministarstvo ne poseduje. U ovakvoj situaciji, zainteresovanima preostaje samo da veruju na reč ministru kada povremeno iznosi u javnost podatke o radu policije.
Isti problem postoji i kada je reč o obimnim reformama koje se sprovode u okviru pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, posebno u okviru Poglavlja 23 (pravosuđe i osnovna prava) i Poglavlja 24 (pravda, sloboda, bezbednost). Istina, u ovom slučaju dostupni su Vladini polugodišnji izveštaji o ispunjenosti akcionih planova za ova poglavlja, u kojima se navodi dinamika sprovođenja reformi i status pojedinačnih mera. Međutim, opet morate verovati nadležnim ministarstvima na reč, budući da za najveći broj aktivnosti nije moguće uvidom u dokumentaciju nezavisno potvrditi da li je stanje takvo kako u izveštajima piše. Jednostavno, godinama unazad postoji hroničan nedostatak podataka, nedovoljan pristup dokumentima, a statistika u oblasti borbe protiv korupcije i rada organa za sprovođenje zakona skoro da i ne postoji. Iako se radi o ključnim podacima, koji su neophodni da bi se procenili efekti reformi i dala ocena da li je društvo Srbije pravednije, slobodnije i bezbednije, građani jednostavno ne mogu da znaju dovoljno.
S druge strane, briselska administracija, koja redovno i često proverava napredak Srbije u svim poglavljima pregovora, ima mnogo bolji pristup neophodnim informacijama. Evropska komisija ima uvid u tabele sa statističkim podacima o radu državnih organa kojima se dokazuje merljivi napredak (tzv. track record tabele). Kroz ekspertske misije za procenu stanja (tzv. peer review), Evropska komisija analizira stanje u ključnim oblastima, kao što je bio slučaj u junu prošle godine o primeni Zakona o policiji. Uprkos retkom organizovanju javnih rasprava i čestom korišćenju ubrzane procedure za usvajanje propisa, čime se u velikoj meri isključuje učešće javnosti, svi predlozi zakona izrađuju se u konsultaciji s Briselom, u cilju usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom. Ukoliko Evropska komisija ima dodatnih pitanja ili traži pojašnjenja, državne institucije na dnevnom nivou odgovaraju na njih. Iako nezamislivo, u ovom trenutku Brisel ima bolji uvid u domete i propuste u radu Vlade nego što to imaju građani Srbije.
Za građane, organizacije građanskog društva i celokupnu javnost, od suštinske je važnosti staviti na uvid sva dokumenta i podatke iz pregovaračkog procesa. Jedino na taj način može se povesti javna rasprava o pravcu i dometu reformi koje se pod parolom evrointegracija sprovode. Ovo je posebno važno ako se u obzir uzme osipajuća podrška građana članstvu Srbije u EU, koja se u poslednje tri godine nalazi ispod 50% a tek je od skoro opet postala natpolovična. Umesto priče o otvaranju poglavlja i licitiranja datumima o mogućem članstvu Srbije u EU, mnogo je važnije da javnost bude upoznata s napretkom u mukotrpnom procesu dovođenja evropskih standarda u Srbiju.