„Unutrašnji dijalog“ predstavlja jedinstvenu priliku da se pruži odgovor na pitanje: Šta je rešenje za Kosovo? Dijalog nije izlazak iz zamrznutog konflikta, već iz zamrznutog mišljenja i zaustavljenog koraka, opšte letargije koju ublaži po koji Facebook analitičar, Youtube istoričar i blog-erudita. Unutrašnji dijalog je ujedno prilika da „svaka zver pokaže trag“, odnosno da sve zainteresovane strane i javni delatnici društva u Srbiji iznesu sopstveno mišljenje o kosovskom pitanju oslobođeni plašta „nerešivog problema“. Dosadašnja zvanična politika Beograda bila je reaktivna na već dobro osmišljene strategije i planove Prištine. Defanzivno ponašanje u kome je isticano samo šta je za Srbiju neprihvatljivo, a nikad šta je suštinski potrebno, uz često korišćenje kosovske tematike u dnevnopolitičke svrhe skretanja pažnje, trebalo bi da bude okončano prezentovanim dijalogom.
Bez obzira na motive za pokretanje dijaloga, neosporiva je istina da je razgovor o Kosovu bio odavno potreban i da je odazivanje na poziv aktuelnog Predsednika Srbije pitanje društveno-političke odgovornosti za budućnost zajednice u kojoj živimo. Svakako da bi konstruktivnija društvena rasprava bila omogućena davanjem predloga Vlade/Predsednika za unutrašnji dijalog. Razgovor oko najvažnijeg nacionalnog problema ipak zahteva određeni okvir.
Druga negativna kritika upućena je javnom prostoru gde su se još pre početka dijaloga kao najglasniji istakli upravo oni koji nisu spremni na razgovor. Jasno se prepoznaju dve grupacije. Oni koji smatraju da oko Kosova ne postoji prostor za bilo kakav razgovor i kompromis, i oni koji bi još pre dijaloga pristali na više nego što bi Srbija mogala da prihvati. Predstavnici ove dve ekstremne grupacije do iznemoglosti crpe resurs imenovanja izdajnika, odnosno resurs utvrđivanja stepena poštovanja „evropskih vrednosti“ i na taj način sprečavaju otvorenu i slobodnu diskusiju.
U svakom slučaju, širi društveni dijalog osuđen je na stalnu kritiku: ukoliko se dijalog bude ostvario, to će se čitati kao sredstvo vlasti da izbegne direktnu odgovornost za teške odluke. Ukoliko bi dijalog izostao, vlada bi dobila još jedan autoritarni epitet, jer se usled rešavanja važnog nacionalnog pitanja zaobišlo šire društveno mišljenje.
U okviru već spontano započetog medijskog dijaloga predstavljena su tri modela:
1. Zamrznuti konflikt. Kosovo jača svoju nezavisnost i prisutnost u međunarodnoj areni uprkos protivljenju Beograda. Srba na Kosovu je sve manje. Ukoliko se samo čeka protok vremena i promena geopolitičke mape sveta, za nekoliko decenija Srbija se suočava sa skoro 1,8 miliona stanovnika koji decenijama žive van sistema Srbije, nisu voljni da postanu deo Srbije, a preostali Srbi na Kosovu u izolovanim i malim enklavama postali bi potpuno marginalzovana i obespravljena grupacija. Uostalom, sam konflikt podrazumeva da se u slučaju nekih budućih generacija odmrzne i militarizuje. Za tu vrstu „spremnosti“ bi zagovornici zamrznutog konflikta ipak trebalo da ponude prvo sopstvene živote, a potom duše generacija koje dolaze.
2. Podela teritorije. Za takvo rešenje potrebna je pored Beograda, saglasnost Prištine i međunarodne zajednice. Ukoliko bi do nje došlo to bi dovelo do trajnog razgraničenja u kome bi Albanci sigurno obespravili sve Srbe južno od Ibra. Srbija bi se trajno i zvanično odrekla manastira i ostale kulturne baštine, a politička odluka o podeli imala bi neobuzdan miris očajničkog poteza – „dajte nam bar nešto“.
3. Kiparski model. Nije definisano da li podrazumeva celokupnu teritoriju Srbije ili samo Kosova. U svakom slučaju istorijski i geopolitički kontekst je neuporediv. U kiparskom slučaju jedna strana ima apsolutnu podršku međunarodne zajednice, a druga ima „Velikog brata“. Jedna strana je za potpunu integraciju i proporcionalnu zastupljenost u institucijama, a druga za zaseban politički sistem. Građani Srbije ne bi mogli da zamisle da su Albanci proporcionalno zastupljeni u svim institucijama Srbije od parlamentarnih klupa do resornih ministarstava.
Uprkos negativnim konsekvencama svih ponuđenih rešenja, priznavanje nezavisnosti Kosova svakako nije opcija za Srbiju. Pored snažne nacionalno-religijske identitetske osnove, nerešena pitanja raseljenih lica i njihove imovine, neosuđeni ratni zločini počinjeni nad Srbima kao i civilne žrtve NATO bombardovanja bili bi legitimizovani odlukom Beograda da prizna nezavisnost Kosova.
Šta može biti rešenje? Sporazum koji podrazumeva istorijsko nacionalno pomirenje, uvažava činjenicu da albanski narod na Kosovu većinskom voljom želi da živi u zasebnom političkom sistemu u odnosu na Srbiju, uz ograničenu međunarodnu predstavljenost (nepunopravno članstvo u UN) i ostvarenu bezbednost prisustvom međunarodnih vojnih misija (NATO/KFOR). Dogovor o posebnom statusu manastira i ostale srpske kulturne baštine o čijem očuvanju bi se brinule institucije Srbije. Povratak uzurpirane imovine i uključivanje interesa Srba u proces privatizacije javnih preduzeća. Sever Kosova ostankom u okviru političkog sistem Prištine, Srbe čini trajnim i neizostavnim političkim faktorom na Kosovu koji onemogućava stvaranje Velike Albanije i politiku Prištine koja je usmerena protiv Srbije. Ukoliko je Srbiji stalo do Kosova, rezultat unutrašnjeg dijaloga bi trebalo da predstavlja prelaz sa ustavno-normativnih tumačenja na konkretne kulturne, demografske i ekonomske politike.