Intervju sa Dejanom Jovićem, profesorom Fakulteta političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu i članom Savetodavne grupe Balkan u Evropi (BiEPAG). Jović je prethodno bio savetnik za spoljnu politiku bivšeg predsednika Hrvatske Ive Josipovića. Intervju je urađen tokom međunarodne konferencije Petrovački diskursi, na kojoj je Jović bio učesnik. Jović će takođe biti i govornik na Beogradskom bezbednosnom forumu 2017.
European Western Balkans: Predsednik Evropske komisije, Žan Klod Junker, nedavno je najavio da će se napraviti akcioni plan na osnovu kojeg bi do 2025. godine Srbija i Crna Gora trebalo da postanu članice EU. Da li vas taj datum iznenađuje i smatrate li da to predstavlja dobru ili lošu vest za Srbiju i Crnu Goru?
Dejan Jović: Mislim da je dobro da postoji neki datum, makar i u ovom obliku u kojem je Junker izgovorio, a koji nije sasvim obavezujući. Naime, nije rekao da će bilo koja od tih zemalja ući 2025. Može neka ući ranije ili kasnije, ili može uopšte da ne uđe, jer, osim toga, Junker i Komisija nisu ti koji o tome u krajinjoj liniji odlučuju. Takve odluke zapravo donose zemlje članice i bilo koja od njih može, ukoliko to želi, da uspori čitav proces. Teško je da ga može ubrzati bez saglasnosti svih, ali ga definitivno može usporiti.
Međutim, sama činjenica da je izrekao neki datum bi trebalo da ima pozitivan efekat, jer je na Zapadnom Balkanu stvoren utisak da proces proširenja traje već predugo, da je beskonačan. Dakle, ne radi se o nekom brzom primanju zemalja koje još nisu u EU, jer taj proces, de facto, za većinu zemalja traje od 1991, a za neke od 2000, od petooktobarskih promena. Stoga, sama činjenica da neki rok postoji bi, prema mom mišljenju, trebalo da ima motivišuću ulogu.
Drugo, ono što mi se čini važnim i dobrim je da je Junker izrekao rok koji iznosi osam godina. Meni se naime čini da političari uglavnom žele da vide neki rezultat u okviru jednog ili dva sledeća mandata. Dakle, pre svega su zainteresovani za ono što se može dogoditi u doba dok su oni na vlasti, a osam godina je logičan period u kojem demokratski orijentisani političari očekuju da će ostati na vlasti. Svaki dalji rok ili nedostatak roka bi svakako išao na ruku onim političarima koji beskrajno žele ostati na vlasti i koji koriste činjenicu dugog pridruživanja Evropskoj uniji da bi našli izgovor zašto tako dugo moraju ostati na vlasti – da bi dalje nadgledali i vodili proces pridruživanja EU. Dakle, ti političari se pojavljuju kao garantori stabilnosti koja je preduslov ulaska u EU.
Treća stvar tiče se Junkera, koji je na Zapadnom Balkanu viđen u negativnom svetlu zbog toga što je prethodno dao izjavu da u njegovom mandatu, odnosno u mandatu ove Komisije, neće biti proširenja. On nije time rekao da ne bi trebalo, već da neće – konstatovao je činjenicu koja se na kraju pokazala tačnom. Dakle, njegova izjava je bila tačna, ali je jednim delom bila demotivišuća i interpretirana je na način kao da nema daljeg proširenja u neko dogledno vreme.
Na kraju, mislim da je vrlo važno da se ta izjava pojavila pre nego što se počne razgovarati o budžetu EU za sledeći period, jer ako bi se propustila jasna oznaka da je moguće primiti te zemlje u EU u sledećih 7 ili 8 godina, onda bi verovatno postojale neke posledice i po samo budžetsko planiranje Unije, a to bi bilo loše za zemlje Zapadnog Balkana.
EWB: Kakav efekat to može imati za ostale zemlje Zapadnog Balkana, u smislu da one nisu pomenute i da samim tim Junkerova najava isključuje Western Balkans „big bang“? Da li mislite da to može imati demotivišući efekat na ostale zemlje?
DJ: Mislim da to proizilazi iz sadašnje politike Evropske unije, koja nije sklona ideji „big bang-a“, odnosno grupisanja zemalja Zapadnog Balkana u jednu celinu, za šta ja lično smatram da je greška. Mislim da bi bilo korisnije za Zapadni Balkan i zemlje Evropske unije da se razmišlja o prijemu tih zemalja u paketu, između ostalog zbog toga što je dosadašnja politika pojedinačnog prijema proizvela ili podstakla neke probleme u bilateralnim odnosima, jer je, na neki način, omogućila zemljama koje su članice ili koje će pre postati članice da razmišljaju o tome kako da upotrebe tu novu moć koju su dobile članstvom u EU, kako bi uslovljavale, a onda jednim delom usporavale proces prijema onih drugih zemalja na njihovoj granici sa kojima imaju otvorena bilateralna pitanja oko granica, oko odnosa prema ’90im godinama, oko pitanja nestalih i drugih bilateralnih i identitetskih pitanja.
Međutim, vidim da se Evropska unija odlučila ponovo za neki pojedinačni ili skoro pojedinačni prijem, što je odraz sadašnje realnosti, ali što po mom sudu nije dobro i nije produktivno, jer mislim da bi najkorisnije bilo razmatrati te preostale zemlje kao jednu celinu. Recimo, ako ih uporedite sa „big bang-om“ iz 2004, čini mi se da je taj pristup bio koristan, jer je podstakao saradju između zemalja kandidata i nekako ih uputio da jedna sa drugom reše probleme kako bi sve ušle istovremeno. Osim toga, one su bile tada prilično različite, tako da argument da sada postoji prilično velika razlika između zemalja koje čekaju na prijem, pa se zbog toga ne mogu grupisati, nije dovoljno uverljiva, jer mi se čini da su razlike između jedne Malte i Estonije, ili Kipra i Letonije bile veće nego što su danas razlike između preostalih zemalja kandidata.
EWB: Da li mislite da bi druge zemlje, pre svega Makedonija i Albanija kao preostala dva kandidata za članstvo, trebalo da budu obeshrabrene time što se na neki način implicira da one neće ući u EU do 2025?
DJ: To su zemlje koje imaju neke svoje specifičnosti, ali mislim da će zaista jednim delom biti obeshrabrene. Specifičnost Makedonije proizlazi iz nerešenog pitanja imena zemlje, ali sadašnja vlada pokušava postići ili barem najavljuje neki kompromis u odnosu na to pitanje. Ali Evropska unija bi trebalo, ako je ozbiljna i ako zaista želi da upotrebi svoju moć, da razgovara sa dve svoje članice, sa Grčkom i Kiprom, koje predstavljaju problem za Makedoniju, jer problem dolazi iz same Evropske unije. U tom smislu EU ima neku vrstu odgovornosti.
Kad se radi o Bosni i Hercegovini, Albaniji i Kosovu, tu takođe postoje specifičnosti, ali ja bih hteo biti potpuno siguran da one ne proizlaze iz percepcija u Evropskoj uniji da se radi o zemljama koje su drugačije zbog kulturalnih razlika, zbog toga što su predominantno, barem nominalno, muslimanske zemlje. Milsim da bi ta poruka, ako se pošalje na taj način i ako se ostavi spekulacija da je zapravo to razlog njihovog izostavljanja, stvorila dodatnu dimenziju problema i ponovo bi problem bio stvoren od strane EU, a ne zemalja kandidata.
EWB: Junker je takođe rekao jednu zanimljivu stvar. On je u direktnu vezu doveo proširenje i stabilnost EU, odnosno rekao da je proširenje u neku ruku instrument za postizanje stabilnosti u samoj Uniji, odnosno njenom „susedstvu“. Da li mislite da je strah od nestabilnosti i eventualnog jačanja Turske, Rusije i drugih aktera „driving force“ za nove najave o proširenju i da li mislite da će to imati značajnije posledice po to kako će ovo proširenje izgledati i koji će biti prioriteti EU u odnosu na države kandidate?
DJ: Već se neko vreme govori o takozvanoj stabilitokratiji, dakle o instistiranju same EU i lidera u zemljama kandidatima na elementu stabilnosti. S obzirom na to da se u Evropi promenio diskurs koji je postao sve više fokusiran na pitanja bezbednosti, a manje na pitanja zajedničkih vrednosti, mislim da je takva izjava i takva politika takođe izraz tog novog vremena i promene u diskursu, koji postaje sve više konzervativan i utemeljen na pitanjima bezbednosti Evrope, povezanim sa migrantskom krizom, radikalizacijom povezanom sa islamskim terorizmom, itd. Čini mi se da je to logičan izraz sadašnjeg stanja. S druge strane, racionalno je da zemlje kandidati iskoriste taj novi diskurs, da ako ne postanu punopravne članice EU zato što su sad potrebne kao sigurnosne zone za samu Evropu, onda barem da se integrišu parcijalno, odnosno da se integrišu u bezbednosne strukture unutar same Evropske unije.
EWB: Kakve posledice očekujete po jačanje „balkanskih moćnika“ (eng. „Balkan strongmen“), u kontekstu prioritizivanja bezbednosti i stabilnosti od strane EU u odnosu na demokratiju i reforme. Da li mislite da to može imati efekat na lidere zemalja kandidata?
DJ: Mislim da postoje dva aspekta. Jedan su stvarni i opravdani bezbednosni razlozi, koji možda čine zemlje kanditate važnijim nego što su ikada bile, i to je jedan broj članica prepoznao. Recimo, kada pogledate austrijsku politiku prema Makedoniji ili Srbiji, nekako se čini da je ona postala prijateljskija prema tim zemljama i postojećim strukturama vlasti u njima zbog elementa bezbednosti i stabilnosti.
Druga stvar je sekuritiziranje pitanja koja su inače politička i načina na koji se taj novi diskurs može zloupotrebiti u samim zemljama kandidatima. Ja mislim da sa tog aspekta sigurno postoji jedan broj lidera u zemljama Zapadnog Balkana kojima je, na neki način, bezbednosna kriza dobro došla da bi stvari koje su inače politčke prevorili u bezbednosne, a time sebe istakli kao jedine moguće veritabilne i relevantne aktere. Ono što mene zabrinjava je jedna vrsta sekuritizovanja opozicije, dakle tretiranja opozicije kao neke vrste pretnje, i sekuritizovanja etničkih manjina i otvaranja pitanja da li su pojedine grupe u tim zemljama poseban bezbednosni rizik. To treba sprečiti, jer već imamo dovoljno negativnih iskustava sa tim.
EWB: Dok je članstvo u EU još uvek udaljeno, neke zemlje prave mnogo brže i veće korake ka članstvu u NATO – Crna Gora je već postala članica, Makedonija će možda postati članica naredne godine ukoliko se reši pitanje oko imena. Kakve posledice očekujete i da li mislite da to predstavlja neku značajnu promenu, uzimajući u obzir da paralelno sa procesom integracija u NATO, adekvatne reforme još nisu implementirane i države se i dalje susreću sa istim unutrašnjim izazovima?
DJ: NATO sada izgleda kao solidnija i čvršća organizacija nego što je slučaj sa Evropskom unijom, ali je on istovremeno organizacija koja je pod većim američkim uticajem, odnosno koji se pojavljuje kao instrument prisustva SAD u Evropi uopšte. Centralno je pitanje da li će EU osetiti u nekom trenutku potrebu da se dodatno emancipuje od SAD, naročito sada kada je predsednik Sjedinjenih Država Tramp, koji je izrazio neke dosta značajne kritike u odnosu na Evropsku uniju i na koncept EU.
Meni se čini da je pitanje da li će EU hteti da formira neku svoju bezbednosnu strukturu koja bi bila, ako ne nezavisna, onda posebna u odnosu na postojeći NATO. S tim u vezi imamo jednu specifičnu novu situaciju, a to je činjenica da dve najveće evropske vojske sada, britanska i turska, dolaze iz zemalja koje nisu u EU, u slučaju Turske, ili izlaze iz EU, u slučaju Velike Britanije. Tako će se postaviti pitanje kakav će odnos biti između NATO i EU, posebno s obzirom na to da su odnosi EU sa Turskom zaoštreni, a da će Britanija hteti da igra samostalniju ulogu u Evropi.
To sve otvara neka nova pitanja i potrebu sa čvršćom bezbednosnom politikom, koja bi bila evropska, a ne toliko oslonjena na SAD, Britaniju i Tursku, dakle one članice NATO koje su vrlo važne za bezbednost Evrope, ali više nisu, ili nikad nisu ni bile, deo Evropske unije.
EWB: Pitanje Katalonije je trenutno jedan od gorućih problema Evropske unije. Da li mislite da bi uspeh Katalonije da se izbori za nezavisnost i priznanje drugih članica EU moglo imati značajnije posledice po budućnost različitih zemalja koje su, poput Španije, multietničke ili multinacionalne?
DJ: Tu ulazimo u domen spekulacije, jer mislim da nije realno da bilo koja članica Evropske unije prizna Kataloniju kao nezavisnu zemlju, čak i ako ona jednostrano proglasi nezavisnost. Međutim, ako bi se dogodilo da se bilo koja zemlja članica EU i NATO, kao što je slučaj sa Španijom, raspadne ili da se od nje odvoji, mimo njene volje, jedan deo teritorije, mislim da bi to imalo značajnih posledica po zemlje Zapadnog Balkana, jer bi pokazalo da ulazak u EU i NATO ne garantuje teritorijalni integritet i to bi bila nova okolnost.
Čak i kada bi se Škotska odvojila, koja to ne bi učinila bez saglasnosti Ujedinjenog Kraljevstva, to bi poslalo poruku da ulazak u Evropsku uniju ne znači apsolutnu stabilnost i bezbednost za zemlje koje žele ulazak. To je onda posebno problematično u slučaju Bosne i Hercegovine, u kojoj postoje separatističke težnje u vođstvu Republike Srpske. Pitanje je kakve bi to posledice imalo, ali pretpostavljam da bi se značajno smanjila atraktivnost i Evropske unije i NATO za zemlje kandidate, jer one uglavnom ulaze u takve organizacije zato što smatraju da time postižu dodatnu stabilnost i garantuju svoj teritorijalni integritet.
EWB: Mnogi još uvek govore da je Jugoslavija davno ušla u EU, bila bi još uvek celovita.
DJ: Da, to je vrlo moguće.
EWB: Što se tiče Srbije, ona nastavlja da insistira na paralelama između slučajeva Kosova i Katalonije i ukazuje da je Evropska unija neprincipijelna zbog toga što se protivi nezavisnosti Katalonije, a većina država članica priznaje nezavisnost Kosova. Šta mislite da Srbija time želi da dobije i da li mislite da može da ojača svoju poziciju u očima nekih od zemalja članica?
DJ: To je dosta klizav teren za Srbiju, utoliko što Španija ne priznaje nezavisnost Kosova i, u tom slučaju, bilo kakva podrška ili korišćenje slučaja Katalonije kako bi se napravila paralela sa Kosovom je dosta riskantna strategija. Istovremeno, ukazivati na to da Katalonija nije dobila saglasnost da izađe iz Španije neće vratiti Kosovo nazad u Srbiju. Čini mi se da u političko-pragmatičnom smislu to nije najbolja strategija.
Ja bih samo naglasio da je malo iluzorno i utopijski svesti proglašenje nezavisnosti samo na elemente međunarodnog prava i na takozvano „pravo naroda na samoopredeljenje“. Ono postoji deklarativno, ali to pravo koriste oni koji to mogu. Meni se čini da u međunarodnoj politici, posebno kada se radi o opstanku država, postoji pravilo “might is right”, tj. onaj koji ima moć, taj ima i više prava. Ko se može u nekom trenutku odvojiti, njemu to i uspeva, ali to nema nikakvu univerzalnu validnost. Pogrešno je, prema mom mišljenju, bazirati čitavu diskusiju o secesiji na pitanjima pravnih interpretacija.