VAŠINGTON – Srbiji je za priznanje nezavisnosti Kosova umesto “kompenzacije” potrebno ponuditi “afirmaciju”, odnosno značajne ustupke i finansijsku i vojnu pomoć SAD, piše u autorskom tekstu vanrednog profesora američkog Univerziteta Džons Hopkins Edvarda P. Džozefa.
U tekstu pod naslovom “Srbiji potrebno kosovsko poštovanje, a ne zemlja” objavljenom u časopisu “Forin polisi” on poziva prvo na Prespanski sporazum postignut između Atine i Skoplja o uspostavljanju imena Severne Makedonija koji “uklanja sve prepreke budućnosti ispunjenoj poštovanjem i saradnjom između dva bivša protivnika”, ističući ulogu grčkog premijera Aleksisa Ciprasa u “prevazilaženju decenija ogorčenosti” putem ovog “prelomnog sporazuma”. U tekstu profesor Džozef iznosi predlog “nove zapadne strategije” za Kosovo, po principu “štapa i šargarepe”.
Istovremeno podseća na izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića datu javnom servisu 8. maja da ni po cenu izbacivanja sa vlasti na ulice, neće priznati Kosovo.
Američki profesor konstatuje da “Srbija i Kosovo i dalje ostaju zaglavljeni u međusobnoj netrpeljivosti”, navodeći da je upravo propao napor, koji je Evropska unija vodila, a SAD podržavale, za postizanje sporazuma o podeli između predsednika Srbije i Kosova, izazivajući nacionalističke stavove i kontraoptužbe”.
Ocenjuje i da se pitanje Kosova kao najstarijeg sukoba u regionu koji i najviše uznemirava mora hitno rešiti.
Kako navodi u tekstu plan koji su Vučić i Tači zastupali, a koji on suštinski vidi kao razmenu teritorija, dao je podstrek centrifugalnim silama koje prete da razbiju Bosnu i ponovo otvore pitanje granica širom regiona, zbog čega je nemačka kancelarka Angela Merkel torpedovala plan podele na regionalnom samitu u Berlinu krajem prošlog meseca, ali da ni Merkelova niti bilo koji drugi lider nisu izneli alternativu.
“Osnova za nastavak dijaloga po pitanju Kosova ostaje nejasna – osim u slučaju jedne novine: I Vučić i Tači su zatražili američko angažovanje na visokom nivou”, piše Džozef, dodajući da upravo to donosi premoći jer bi Vašington kao prvi korak, trebalo da zahteva od strana da odmah prekinu ciklus provokacija.
Američki profesor smatra da se je rešenje kosovskog problema nalazi u priznanju u punom smislu te reči, kao o i slučaju Makedonije.
“Kako bi se omogućilo da Srbija prizna nezavisno Kosovo u okviru sadašnjih granica – što je jedini stabilizujući ishod – Kosovo mora da prizna legitimitet srpske tvrdnje. To znači zamenu ”kompenzacije Srbije” suprotnim ciljem: afirmacijom Srbije. Nova zapadna strategija imaće za cilj da očuva, poštuje i učini dostojnom srpsku vezu sa Kosovom, u kontekstu punog, međusobnog priznanja”, navodi Džozef.
Ističući da će umesto odsecanja severnog dela zemlje nova strategija učiniti stalnim srpsko prisustvo na Kosovu u obliku koji je u skladu sa suverenitetom i funkcionalnošću države.
S tim u vezi kako bi se preoblikovali narativi međusobnih optužbi vezanih za prošlost, sporazum bi kopirao model koji su stvorile Grčka i Severna Makedonija.
“Uz snažnu međunarodnu podršku, Srbija i Kosovo bi uspostavili ”Zajednički stručni komitet”, kao i u slučaju sporazuma između Atine i Skoplja, čije bi zaduženje bilo da donese objektivne interpretacije događaja zasnovane na autentičnim dokazanim izvorima”, navodi se u tekstu.
On piše da će celokupni pristup ponovnog i trajnog potvrđivanja vezanosti Srba za Kosovo i predavanja suvereniteta Srpskoj pravoslavnoj crkvi izazvati urlike opozicije među Albancima”, ali da je ipak, Kosovo u slaboj pociziji da odbije svog američkog patrona kojeg i dalje voli, ukoliko Vašington bude sugerisao da Priština ispregovara takav sporazum.
Ukoliko Vučić odbije ili sabotira takav pristup, kaže Džozef, Vašington treba da ima spremnu “neprijatnu alternativu”.
“Vučićev izbor će biti ili da pregovara o časnom rešenju koje vodi Srbiju ka EU do 2025. ili da gleda kako SAD i ključne evropske prestonice predstavljaju ”Kosovo 2025”, intenzivan, transatlanski napor na izgradnji države. Umesto da Ministarstvo odbrane Srbije ostvari specijalan, potencijalno unosan odnos sa Pentagonom, ta privilegija bi otišla Kosovu”, navodi Džozef.
On piše da bi “koristeći premoć u koju ima u NATO, Vašington pritisnuo saveznike da pojačaju podršku žutokljunoj kosovskoj vojsci i zatražio od Alijanse da učini isto”.
Zato je za Beograd bolje, zaključuje Džozef, da uz vođstvo SAD i pomoć EU dođe do ovakvog dogovora koji bi očuvao sponu Srba sa Kosovom, a bez tereta da njime vladaju.