*Članak je prvi put objavljen u beogradskom dnevniku Danas.
Samit EU-Zapadni Balkan u Sofiji, koji se održava 15 godina od prošlog samita ovakvog formata, jeste jedan od onih događaja koji će ući u istoriju evropskog projekta kao landmark. Sama formulacija ’Zapadni Balkan’ skovana je na prošlom samitu u Solunu kada je i prvi put obećano članstvo u EU zemljama bivše Jugoslavije i Albaniji. Iako je od tada samo Hrvatska ušla u klub, februarska Strategija Evropske Komisije ponovo prostire crveni tepih za proširenje Unije.
Međutim, čini se da je politički momentum ovog Samita, kao i važnost njegovih poruka, ostao u senci dva događaja. Prvo, dugo spekulisanje pred Samit o (ne)učešću Španije zbog predstavnika Kosova, te kapaciteta u kome će Srbija biti predstavljena, skrenuo je potpuno pažnju sa suštinskih tema Samita. Drugo, glavna medijska vest samog Samita je poruka francuskog predsednika Emanuela Makrona o potrebi reformisanja EU i konsekventnom odlaganju proširenja. Da li smo se dobro razumeli Monsieur Le Président?
Potreba da EU funkcioniše brže i efikasnije, da bude operativnija u odbrani svojih granica, institucionalnih i finansijskih izazova, uticali su da jedan od ciljeva Makronove predsedničke kampanje bude reformisanje EU. Pobeda nad francuskom ekstremnom desnicom sa idejama nove, ojačane i funkcionalne Evrope manje od godinu dana nakon Bregzita jeste Herkulovski zadatak. Politika evropskih reformi je potom potvrđena u govoru pred studentima Sorbone kada su izneti i konkretni predlozi poput ustanove evropskog ministra finansija ili pak trans-nacionalnih lista za Evropski Parlament.
Borba za reformisanje Evrope se ubrzala u 2018. godini budući da je to predizborna godina za Evropski Parlament. Kako njegov En Marche još uvek nije izabrao političku grupaciju pri EP, veliki je pritisak da kampanja za evroizbore počne što pre kako bi bili sposobni da sami osvoje značajan broj poslaničkih mesta. U zemlji sa tradicionalno niskom izlaznošću na izbore za EP na kojima je poslednji put Le Pen uzela 25 posto to jeste ravno pobedi na predsedničkim izborima.
Stoga, izjave koje su upućene u Evropskom Parlamentu, a potom ponovljene na Samitu u Sofiji, pre svega treba posmatrati u svetlu dolazeće kampanje. Govor u Parlamentu u Strazburu sredinom aprila jeste pucanj kojim je označen start te kampanje. Poruke su primarno upućene evropskim biračima koji u trenucima kako krize evropskih vrednosti (Mađarska, Poljska), tako i agresivnosti autoritarnih suseda (Rusija, Turska), proširenje Unije vide kao nepotreban rizik koji ne doprinosi njihovom blagostanju. Tako i izjava u Evropskom Parlamentu sredinom aprila da neće Evropu koja već i sa 28 (uskoro 27) članova loše funkcioniše i koja bi ipak odlučila: „Možemo na brzinu povećati broj članova na 30 ili 32 – s istim pravilima”.
Neophodnost ’novog Lisabona’ je lajtmotiv kampanje za izbore 2019. godine. Evropski birač svakako očekuje teme ekonomije, bezbednosti i klimatskih promena, dok su institucionalni okvir i način funkcionisanja Unije u drugom planu. S druge strane, trenutno definitivno nema oduševljenja za proširenje – bez obzira da li se govori o Balkanu, Ukrajini ili Turskoj. Na Samitu u Sofiji je predsednik Francuske otišao i korak dalje, rekavši da: “Poslednjih 15 godina su pokazali put slabljenja Evrope, dok smo sve vreme radili na njenom proširenju. Nećemo učiniti uslugu ni zemljama kandidatima ni nama ako budemo imali mehanizam koji, na neki način, bez pravila ide stalno ka novom proširenju”.
Višeznačnost ove izjave je u većini balkanskih zemalja protumačena kao da su umesto širom otvorenih samo ’poljubili’ vrata EU, jer ih je Makron baš zatvorio pred njima. Iako to na trenutak možda i izgleda tako, izjavu ne treba tumačiti van gore pomenutog konteksta. Predsednik Francuske odlično anticipira raspoloženje evropskog birača, ali za razliku od francuskog slučaja gde je uspeo da mu nametne svoj program, ovde mu podilazi. Budući da jake antievropske koalicije mogu po prvi put da svrgnu dvojac EPP-SD, Makron želi da ojača svoje pozicije. I to mu se ne može spočitati. Ali, ono što mu se može zameriti jeste činjenica da ’odlaganje’ proširenja donosi nestabilnost na Zapadnom Balkanu i slabljenje pozicija Unije u regionu. U izboru između tople kupke namenjene evropskim biračima i relativno hladnog tuša za balkansku šestorku, prevagnuli su pragmatizam i želja da se Unija dalje konsoliduje. Najzad, to ne znači (nužno) odustajanje od proširenja, već potrebu institucionalne konsolidacije Unije kako bi bila spremna da primi nove članice.
Jedno je ipak sigurno – Unija je naučila svoje lekcije. Nerešeni granični sporovi, manjak vladavine prava, kriminal i korupcija, kao i neliberalne tendencije, su nove crvene linije za proširenje. To je konstanta koja je ugrađena u sve zvanične dokumente Unije u vezi sa proširenjem, a ponovljena je i na proteklom Samitu u Sofiji. Bez konkretnih rezultata u svim oblastima zasigurno neće biti ni novog prijema u Uniju. I to je jeste ključna poruka iz Sofije – uradite domaći zadatak, pa tek onda šampanjac dobrodošlice i crveni tepih za ulazak u klub. Dobar rezultat Makronovog En Marche-a na izborima za Evropski Parlament 2019. godine može samo doprineti tom cilju.