Netransparentno, protivno volji građana, nedemokratski – tako se opisuje kandidovanje Ursule fon der Lajen za novu predsednicu Evropske komisije. Ovu odluku doneli su šefovi država i vlada EU prošle nedelje nakon višednevnih sastanaka „iza zatvorenih vrata“.
Mesecima unazad, poslanik u Evropskom parlamentu Manfred Veber i potpredsednik Evropske komisije Frans Timermans važili su za najozbiljnije konkurente za Junkerovog naslednika.
Ursulu fon der Lajen, nemačku ministraku odbrane Nemačke ali i blisku sardnicu kancelarke Angele Merkel, niko nije ni spominjao. Međutim, dogovorom daleko od očiju građana, Nemačka i Francuska dogovorile su se da će upravo ona biti ta o kojoj će se u utorak izjašnjavati Evropski parlament i koja će, verovatno, voditi briselsku adiministraciju u narednih pet godina.
Kome su smetali Veber i Timermans?
Takvim gestom evropski lideri odlučili su da odbace sistem takozvanih „vodećih kandidata“ („špicenkandidata“), koji je prvi put uveden na prethodnim evropskim izborima 2014. godine, kao jedan do mehanizama da se EU približi građanaima. Prema tom principu, svaka evropska partija pre glasanja predlaže kandidata za predsednika EK, a na ovu poziciju dolazi predstavnik one partije koja je dobila najviše glasova građana širom kontinenta, tako što ga predsednici i premijeri okupljeni u Evropskom savetu najpre nominuju, a Parlament potvrdi.
„Princip „vodećih kandidata“ – što se uslovno može prevesti kao „nosilac liste“ – bio je stidljivi pokušaj Evropske unije, pre svega Evropskog parlamenta, da demokratizuje izbore i celu EU. Zaista, u boljim demokratijama bilo bi nezamislivo da građani biraju mačku u džaku, to jest da daju glas stranci, a ova da im onda na osnovu zakulisnih dogovora servira nekog ko uopšte nije bio u igri“, objašnjava za EWB novinar Dojče velea Nemanja Rujević.
Na ovaj način izabran je sadašnji predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker 2014. godine. Nakon što je Evropska narodna partija, čiji je bio vodeći kandidat, osvojila najveći broj mesta u Evropskom parlamentu, Evropski savet ga je nominovao, a Parlament izglasao. Međutim, Rujević podseća da princip „špicenkandidata“ nije upisan u osnivačke ugovore EU i pravno ne obavezuje nikoga. Stoga, šefovi država i vlada zvanično su zadržali pravo da, poput svih izbornih ciklusa pre 2014, Evropskom parlamentu predlože koga god oni hoće.
„I to su sada i uradili, pokazujući koliko drže do demokratičnosti i transparentnosti“, ističe on.
Da procedura izbora „nije bila baš transparentna“ primetio je i Junker tokom prošlonedeljne posete Helsinkiju.
„Ja sam vrlo jedinstven tip“, izjavio je on tada. „Bio sam prvi i poslednji špicenkandidat“.
Za razliku od prošlog puta, sada nije postojala saglasnost među evropskim liderima, a za propast kanidature Fransa Timermansa, kao nosioca lista Socijalista i demokrata, ali i svoje, špicenkandidat Evropske narodne partije Manfred Veber okrivljuje „osovinu Makron-Orban“. Predsednik Francuske od početka se protivio “opciji A”, nominaciji šefa poslaničke grupe Evropske narodne partije, a kao razlog navodio je nedostatak iskustva u izvršnoj vlasti.
S druge strane, kada je nemačka kancelarka Angela Merkel predložila „opciju B“, po kojoj bi Frans Timermans, kao član Partije evropskih socijalista, postao predsednik Evropske komisije, a Veber Evropskog parlamenta, protivljenje je došlo iz drugog smera – ne samo od mađarskog premijera, već i, kako tvrdi Politiko, drugih članova Evropske narodne partije: šefova vlada Irske, Bugarske i Hrvatske.
„Velika većina premijera iz redova EPP-a ne veruje da treba odustati od predsedništva Evropske komisije tako lako, bez borbe“, izjavio je premijer Irske Leo Varadkar u trenutku kada su se „lomila koplja“ oko izbora novog evropskog rukovodstva.
Na kraju se stiglo do „opcije C“ – mesto predsednika Evropske komisije ipak je otišlo, četvrti put uzastopno, u ruke Evropske narodne partije oličene u Ursuli fon der Lajen, dok su socijaldemokrate dobile predsednika Parlamenta i Visokog predstavnika EU, a liberali novog predsednika Evropskog saveta. Veber je ostao šef EPP-a u Parlamentu, a Timermans potpredsednik Komisije.
Demokratija u EU: neispoštovana ili nerealna?
Pre nego što je doneta odluka o zaobilaženju vodećih kandidata, ova godina izgledala je kao pobeda demokratije u EU – po prvi put od kada se održavaju izbori za Evropski parlament, izlaznost je porasla, i to za nezanemarljivih 8%.
„Građanima je izborom Fon der Lajen poslata poruka da su maltene džabe krečili – lepo je što su u velikom procentu glasali, sjajno je iz ugla mejnstrima što su zadržali desničare na „samo“ ovoliko glasova, ali ispada da su ponovo dali blanko ček večitim elitama da u nekim sobičcima dele funkcije kao da su im dedovina“, primećuje Nemanja Rujević.
Pored građana, pitanje je koja se poruka šalje i nosiocima izbornih lista, koji su mesecima unazad obilazili svih 28 država članica, predstavljali program svoje evropske partijske porodice i debatovali na više jezika pred publikom u Briselu, Strazburu, Minhenu i drugim gradovima.
Ipak, postoje i oni koji smatraju da je optuživanje evropskih lidera za zakulisne dogovore i kršenje volje građana preterano.
„Naravno da Fon der Lajen nije bila na glasačkom listiću. Ali nije bio ni Veber u 27 od 28 država članica tokom izbora u maju“, piše u kolumni za Politiko Pol Tejlor, član istraživačkog centra Prijatelji Evrope.
On podseća da je Evropa unija kako građana, tako i država – i Evropski parlament i šefovi država i vlada imaju demokratski legitimitet, što im daje za pravo da nominuju onog kandidata koga žele.
„Krivica je, zapravo, na Evropskoj narodnoj partiji, koja je kandidovala Vebera, neharizmatičnog šefa poslaničke grupe bez iskustva u izvršnoj vlasti, za vodećeg kandidata, nakon parodije od unutarpartijskih izbora“, piše Tejlor, dodajući da je Veber toliko neinspirišući izbor da nije uspeo da osigura većinsku podršku među kolegama iz parlamenta.
Sličan stav iznosi novinar Matje fon Ror u autorskom tekstu za Špigl.
„Makron je, između ostalog, predlagao transnacionalne liste, koje bi zapravo dovele do panevropske kampanje: na taj način bi se došlo do kandidata za koje bi moglo da se glasa u svakoj zemlji EU“, napominje on.
Prema njegovom sudu, nema dokaza da su Veber i Timermans, za koje su direktno mogli da glasaju samo građani Nemačke, odnosno Holandije, poznatiji u Evropi od Ursule fon der Lajen. Tokom evropskih izbora u Francuskoj, Italji, Španiji, Poljskoj i Velikoj Britaniji, u prvom planu su bili nacionalni kandidati i nacionalne partije, između kojih su građani jedino mogli i da biraju, zaključuje fon Ror.
Ovaj pogled na stvar uvažava i Rujević, napominjući da Evropski parlament i izvršna vlast EU ne mogu da funkcionišu kao u nacionalnim demokratijama – jer EU naprosto nije država niti je blizu državi.
„Da je recimo po automatizmu Manfred Veber bio mandatar za šefa EK političke garniture u brojnim članicama EU osećale bi se ignorisane i skrajnute i uzvratile bi još većim neprijateljstvom prema „zlom Briselu“. Ni to ne bi baš doprinelo „evropskoj stvari“, ako se još uopšte zna šta to znači“, naglašava on.
Kandidatura Fon der Lajen je, prema ovim tumačenjima, bio jedini način da se postigne kompromis između nacionalnih vlada, koje i dalje zadržavaju glavnu reč kada se radi o najvažnijim pitanjima u Evropi.
Rasprava o tome da li je taj kompromis bio „truo“ ili ne još uvek traje. I pored toga, ostaje činjenica da se pregovori između 28 često nesložnih država članica mogu završiti ishodima kojima mnogi nisu zadovoljni, a Rujević ovo vidi kao poziv za reformu EU tako da nemaju više svi jednaka prava i obaveze.
„Tome teži Makron, nekakvoj „Evropi u više brzina“ ili „Evropi koncentričnih krugova“ gde bi u centru bile Nemačka, Francuska, Beneluks, skandinavske zemlje i, možda, Španija koje iz sličnih interesa češće nalaze zajednički jezik, dok bi spolja, sa manje remetilačkog potencijala, ostale današnje bundžije“, zaključuje Rujević.
O svim potencijalnim reformama, međutim, moći da se raspravlja tek ako Fon der Lajen „preživi“ glasanje u Evropskom prlamentu, koje je na dnevnom redu 16. jula.