* Zoran Nečev, Florijan Biber i Marko Kmezić, članovi Savetodavne grupe Balkan u Evropi (BiEPAG)
Berlinski proces je jedini politički događaj na visokom nivou koji se ekskluzivno fokusira na preostalih šest zemalja Zapadnog Balkana koje nisu članice EU.
Usled brojnih kriza u EU koje su joj odvlačile pažnju sa proširenja u poslednjih nekoliko godina, Berlinska inicijativa, pokrenuta 2014. godine od strane nemačke vlade, predstavlja preko potrebni podsticaj u pripremanju zemalja Zapadnog Balkana za buduće članstvo u EU, pokušavajući da reši neke od ključnih strukturalnih problema u regionu.
Predlažemo nekoliko strukturalnih promena koje bi trebalo da budu uvedene unutar Berlinskog procesa nakon Samita u Londonu 2018. godine, kako bi proces postao delotvorniji za zemlje u procesu, ali i od veće koristi za građane.
Berlinski proces je označen kao “mini-međuvladin”, što znači da uključuje zapadnobalkanske zemlje i različite članice EU, kao i Evropsku komisiju i međunarodne finansijske institucije. Proces bi trebalo da ostane stabilan u smislu broja uključenih aktera. Međutim, priprema godišnjih samita nije uvek bila transparentna i čini se da je izbor godišnjih tema pre bio ad hoc odluka nego što je predstavljao pažljivo skrojenu strategiju. U budućnosti bi bilo važno da se ograniči broj i napravi prioritizacija problema kojima će se posvetiti pažnja unutar Berlinskog procesa.
Struktura Berlinskog procesa mora da bude izmenjena kako bi se ostvario dodatni pritisak sa vrha na uključene zemlje i kako bi on postao delotvorniji. Bilo bi važno da se proces dalje institucionalizuje kako bi se označili konkretni godišnji ciljevi koji treba da se ispune. U vezi sa tim, od velike je važnosti da se postave konkretne obaveze za uključene zemlje, koje bi prevazilazile deklarativno usvajanje obaveza. Tokom godine bi trebalo da se vrši redovno nadgledanje dogovorenih obaveza i da se njihova procena predstavi na samitu.
Berlinski proces bi trebalo da se koristi kao prilika da se poveća pritisak odozdo na vlade Zapadnog Balkana kako bi svoj posao bolje radile ojačavajući civilno društvo i dajući organizacijama precizniju ulogu. Forumi privrednih komora i civilnog društva koji su organizovani kao događaji na marginama Berlinskog procesa moraju biti integrisani u formalni program budućih samita. Ova dva foruma su dokazala svoju vrednost. S druge strane, kredibilni predstavnici civilnog društva bi trebalo da budu redovno konsultovani između samita kako bi pripremili “izveštaje iz senke” o temama koje su pokrivene Procesom.
Potencijal Berlinskog procesa je očigledan, što dokazuje broj donatora i regionalnih i međunarodnih organizacija koje se bave Zapadnim Balkanom, kao i većih evropskih kompanija, koji je izrazio svoje interesovanje za njega. Od početka Berlinskog procesa 2014. godine je pokrenut veliki broj programa i inicijativa. Međutim, dosadašnja implementacija je razočaravajuća. Kako bi se premostio ovaj jaz, nemački ministar spoljnih poslova je najavio “Berlin-plus” kao dodatak Berlinskom procesu kako bi on bio u boljoj mogućnosti da odgovori na potrebe regiona. Ova mogućnost bi trebalo da se iskoristi kako bi se omogućila značajnija uloga regionalnim organizacijama i evropskim kompanijama, posebno onim koje se bave pitanjima obuhvaćenim agendom povezivanja.
Što se tiče učestalosti sastanaka/samita, Proces bi trebalo da bude unapređen kako bi postao stvarni celogodišnji proces. Glavni samiti bi trebalo i dalje da se organizuju u prestonicama članica EU kako bi se obezbedila bolja vidljivost, jer bi na taj način svi politički lideri zemalja EU koji su uključeni u proces mogli da se pridruže i učestvuju. Međutim, polugodišnji sastanci/mini-samiti bi trebalo da budu organizovani u prestonicama zemalja Zapadnog Balkana, poput onog u Sarajevu u maju 2017. godine. Rotirajuće predsedništvo bi trebalo da ostane kao i do sada i trebalo bi da bude primenjeno i na mini-samite.
Uspeh Berlinskog procesa je do sada bio obeležen sa nekoliko konkretnih rezultata prethodnih samita, među kojima su najvažniji osnivanje Regionalne kancelarije za omladinsku saradnju (RYCO) i potpisivanje Deklaracija o regionalnoj saradnji i rešavanju bilateralnih sporova. Kako bi se održao ovaj momentum, ključno je da svaki naredni samit stvori konkretnu i uspešnu priču koja bi donela neposredno olakšanje građanima Zapadnog Balkana i podsetila ih na koristi Evropskog projekta. Takva inicijativa bi mogla da bude usmerena na usvajanje dogovora o inkluziji zapadnobalkanske šestorke u evropski program “Roming kao kod kuće”, odnosno o ukidanju rominga i u državama Zapadnog Balkana.
Konačno, sav trud načinjen u okviru Berlinskog procesa bi prvenstveno trebalo da se fokusira na ispunjavanje Kopenhaških kriterijuma, poput povećanja mogućnosti zemalja kandidata da se pridržavaju ciljeva političke, ekonomske i monetarne unije. Važno je da se ovaj forum iskoristi da podstakne transformativni efekat proširenja tako što će se insistirati na nezavisnosti ključnih državnih institucija i osnaživati demokratske snage u zemljama Zapadnog Balkana.