LONDON – Ugledni britanski nedeljnik Ekonomist (The Economist), u svojoj rubrici posvećenoj analizi evropskih prilika Charlemagne, osvrnuo se nedavno i na predstojeće izbore za Evropskih parlament.
Iako je, kako tvrdi list, podela na takozvane liberale-globaliste, oličene u francuskom predsedniku Emanuelu Makronu, i nacionaliste-populiste, oličene u potpredsedniku italijanske vlade Mateu Salviniju, prva podela na koju ovi izbori asociraju, ona ne mora biti i najvažnija.
Pre svega, granica između ove dve grupe nije jasna kako se na prvi pogled čini. Sam Makron je povremeno donosio odluke koje bi njegovi protivnici pozdravili, kao što je odbijanje da primi brod sa izbeglicama Akvarijus u junu ove godine.
Sa druge strane je mađarski premijer Viktor Orban koji, iako ga mnogi ubrajaju u nacionalističko-populističku grupu, sedi, bar za sada, u panevropskoj stranci desnog centra, Evropskoj narodnoj partiji. U pitanju, dakle, nije crno-bela podela, već spektar, zaključuje Ekonomist.
Međutim, tu se podele ne završavaju. Jedna, isto tako značajna, a pomalo potcenjena, jeste ona na, kako ih londonski list naziva, “institucionalne konzervativce” i “institucionalne inovatore”.
U prvu grupu spadaju etablirane, do sada dominantne, evropske partije desnog i levog centra – već pomenuta Evropska narodna partija, kao i Socijalisti i demokrate. One su se, na primer, već izjasnile kao čuvari postojećih institucionalnih aranžamana, iskazujući rešenost da ponovo sprovedu proces nominacije vodećih kandidata, tzv. Spitzenkandidaten.
S druge strane su svi ostali – najpre liberalne partije kakva je svakako Makronova “Republika u pokretu” ali i španski Ciudadanos (“Građani”). Hoće li ovi politički akteri sklopiti savez sa etabliranim Savezom liberala i demokrata za Evropu (ALDE) još uvek se ne zna, ali je lider te grupe u EP Gaj Vehofštat već izrazio spremnost za odricanje od institucije Spitzenkandidat-a, za šta se založio i Makron.
Potom, tu su i partije desnih populista u koje, pored Salvinija, spadaju i Švedske demokrate, Alternativa za Nemačku, Nacionalni zbor Marin Le Pen, Slobodarska partija Austrije Hajnca-Kristijana Štrahea i Partija Slobode Gerta Vildersa iz Holandije.
U institucionalne inovatore mogu se ubrojati i brojne partije levice, kao što su nemački Zeleni, GroenLinks iz Holandije i “Nepokorna Francuska” Žana-Lika Melenšona, prošlogodišnjeg predsedničkog kandidata.
Šta povezuje sve ove, ideološki vrlo raznorodne, partije? Prema Ekonomist-u, želja da “uzdrmaju” postojeću partijsku scenu, razbiju monopol EPP-a i S&D i uvedu korenite promene evropskih institucija i politika.
Dok su “tradicionalne” partije u prednosti što se tiče organizacije i iskustva, novi akteri su dinamičniji, često predvođeni mlađim političarima koji još uvek nisu iskusili vlast, i koji naročito dobar kontakt sa glasačima ostvaruju putem novih tehnologija.
Da li će promene za koje se oni zalažu značiti više ili manje integrisaniju Evropu, otvorenije ili zatvorenije granice, više ili manje regulacije, zavisi od partije do partije. Međutim, zaključuje tekst, ovaj aspekt podele nipošto ne treba zanemariti.