Prevod teksta na srpski jezik prvobitno objavljen u listu Danas
Nedavni samit NATO-a bio je najnovija svađa u seriji neslaganja između američkog lidera Donalda Trampa i evropskih saveznika. Na prošlogodišnjem samitu Tramp je odbio da afirmiše princip kolektivne odbrane na osnovu člana 5 Severnoatlantskog ugovora – ključni element transatlantskog saveza. Pošto je “izbacio iz koloseka” prošlomesečni samit G7, Tramp je samo dodao nove tenzije kada je, pre nekoliko dana, odbio da i najmanje kritikuje svog ruskog kolegu Vladimira Putina na njihovom susretu u Helsinkiju.
Na samitu NATO-a u Briselu početkom meseca, Tramp ne samo da je insistirao na zahtevu da sve države članice NATO-a odmah izdvoje najmanje dva odsto svog BDP-a na odbranu; on je, takođe, predložio da ova potrošnja na kraju dosegne četiri odsto BDP-a. Taj poslednji predlog čini se da je nedostižan ne samo zbog budžetskih žrtvovanja koje bi iziskivao već i zbog toga što bi stvorio značajnu vojnu neravnotežu na Starom kontinentu. Na četiri odsto izdvajanja od BDP-a nemački vojni budžet bio bi oko 40 milijardi evra viši nego u Francuskoj.
U vreme sve veće međunarodne nekonzistentnosti, neophodno je da se mi Evropljani branimo od skaradnih napada i podržimo naša kolektivna dostignuća. Trampov zahtev za izdvajanje dva odsto BDP-a nije neosnovan ni bez presedana: prethodni američki predsednici pozivali su evropske zemlje da povećaju svoju potrošnju u domenu odbrane. Članice NATO-a koje nisu izdvojile dva odsto svog BDP-a na odbranu obavezale su se 2014. da će to učiniti do 2024. Ipak, uprkos zapaženom napretku, pošteno je reći da su neke zemlje i dalje daleko od cilja.
Pores potrebe da se održi solidarnost sa našim saveznicima u interesu je Evrope da preuzme odgovornost za sopstvenu bezbednost. I spoljašnje i unutrašnje pretnje se šire i postaju sve više međusobno povezane. Paradigmatičan je rat u Siriji: strašna humanitarna tragedija koja pogađa stanovništvo ove zemlje više od sedam godina podgrejala je izbegličku krizu koja je potresala temelje EU.
No, opsednutost nivoima potrošnje ne vodi ka korenu problema. Povećanje vojnih troškova u velikoj meri će biti neproduktivno osim ako to ne učinimo “evropskim”. Ukupni vojni budžet EU je drugi iza SAD i gotovo četiri puta veći od Rusije. Ono što je bitno jeste kako se ti resursi ulažu i da li imamo kapaciteta i infrastrukturu da olakšamo zajedničke misije NATO-a i operacije SAD na kontinentu i oko njega.
Tramp je pogrešio kada je rekao da NATO omogućava drugim zemljama da iskoriste SAD nudeći malo toga zauzvrat. Niko ne poriče da američke bezbednosne garancije imaju ključnu ulogu u sprečavanju vojnih sukoba. Ali SAD ne smeju zaboraviti da su druge države članice NATO-a potvrdile svoju posvećenost zajedničkoj odbrani.
Činjenica je da je jedini put kada se pozvalo na član 5 bilo nakon napada 11. septembra 2001. u SAD. I ubrzo nakon toga, NATO je predvodio Međunarodne snage bezbednosti u Avganistanu sa mandatom UN – najduža misija u istoriji Alijanse.
Evropa i dalje teži da bude dragoceni saveznik SAD-a. U decembru 2017. EU je uspostavila Stalnu strukturiranu saradnju (PESCO) koja će omogućiti zemljama da razviju zajedničke odbrambene kapacitete. PESCO će takođe ubrzati napredak EU u postizanju strateške autonomije kako je to naznačeno u Globalnoj strategiji 2016. Jačanjem evropskog stuba NATO-a, SAD će imati pouzdanijeg partnera koji je opremljen najsavremenijim mogućnostima i tehnologijama. Ako se smanji fragmentacija evropske odbrambene industrije, doći će do povećanja konkurentnosti, koja je od suštinskog značaja kako bi se izbegao tehnološki jaz između Evrope i SAD.
Srećom, takve inicijative u okviru Zajedničke odbrambene i bezbednosne politike EU imaju ogromnu podršku evropskog stanovništva. Za Evropljane, kolektivni i konstruktivni pristup troškovima odbrane uvek će biti neodoljiv u odnosu na svaku prinudu koju naši saveznici mogu uzeti u obzir.
Tramp je stao na put takvim zajedničkim naporima. Paradoksalno, dok njegova administracija zahteva da mi Evropljani preuzmemo odgovornost za našu bezbednost, on dosledno nastoji da naruši svaki zajednički projekat odbrane kojim se bavimo.
Takva predrasuda i kratkovidost u pogledu evropske bezbednosne saradnje nije ništa novo. SAD tvrde da će takva saradnja dovesti do otpuštanja sa operacijama NATO, ali ništa ne može biti dalje od istine. Pravi izvor dupliranja i suludog trošenja predstavljaju prepreke sa kojima se suočavaju evropske zemlje kada je u pitanju razvoj zajedničkih mogućnosti.
Tramp se takođe protivi merama za jačanje evropske odbrambene industrije, jer će to dovesti do toga da se Evropa manje oslanja na američki izvoz. Ali, opet, nema smisla insistirati na tome da Evropa postane samodovoljna, a istovremeno gurajući je da sve više zavisi od američkog oružja, opreme i tehnologije.
Imajući u vidu dugu istoriju doprinosa globalnoj bezbednosti kroz civilne i vojne misije, EU ima mnogo toga da ponudi NATO-u. Unija sa kompaktnijim i koherentnijim pristupom odbrani učiniće NATO jačim i od toga će SAD imati direktne koristi. Umesto što istrajava u svojim nediplomatskim i jednostranim istupima, Tramp bi trebalo da bude mudriji i tretira EU kao prijatelja koji je to uvek bio za SAD i da shvati obećanje o evropskom zajedničkom pristupu kolektivnoj odbrani.
Havijer Solana, Visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku (1999-2009), generalni sekretar NATO-a (1995-1999) i ministar spoljnih poslova Španije (1992-1995)