Iako je Narodna skupština Srbije poslednjih godina radila na izmenama i poboljšanju antikorupcijskog zakonodavstva radi njegovog usklađivanja sa međunarodnim preporukama, to je često činjeno sa kašnjenjima i tako da budu zadovoljeni samo minimalni standardi. Usled toga, različiti izveštaji o Srbiji upozoravaju na problem stagnacije, pa čak i pogoršanja u borbi protiv korupcije.
Koje su najizazovnije oblasti kada je reč o borbi protiv korupcije? Šta je njihov uzrok i da li su sredstva koje Srbija trenutno poseduje dovoljna kako bi se obezbedilo rešenje ovog problema? O ovim i drugim temama razgovarali smo sa Nemanjom Nenadićem, programskim direktorom Transparentnosti Srbija.
EWB: Korupcija predstavlja izazov itekako prisutan na Zapadnom Balkanu. Prema nekim izveštajima, građani regiona smatraju da je korupcija najvažniji problem, odmah iza nezaposlenosti i niskog životnog standarda. Da li možete izdvojiti neke od glavnih uzroka koji su doveli do toga da korupcija postane sastavni deo društva?
Nemanja Nenadić: Uzroci korupcije su širom sveta isti, ali postoje neki koji su specifičniji za naš region. Pre svega, zahtevi za uslugama u našem regionu znatno su brojniji i veći u odnosu na sposobnost države da na njih odgovori (npr. u zdravstvenom sektoru), što dovodi do toga da se neke vrste korupcije javljaju češće nego u Zapadnoj Evropi.
Još značajnija je i činjenica da vladajuće političke elite kontrolišu poslovno okruženje koje stvara oblike visoko pogođenih tržišta i uzrokuje specifične vrste korupcije.
Konačno, građani u regionu generalno osuđuju korupciju, ali su prečesto spremni da ponovo glasaju za korumpirane lidere iz nekog drugog razloga (retorika po pitanjima od nacionalnog interesa, jaka propaganda). Istovremeno, međunarodne organizacije i države koje promovišu vladavinu prava na Zapadnom Balkanu ne mogu ili ponekad čak i ne žele da utiču na značajnije promene, već́ umesto toga štite „stabilokratiju“.
EWB: OCD predstavljaju važnu komponentu svakog demokratskog društva, a njihova uloga u sprečavanju i borbi protiv korupcije smatra se ključnom. Kako ocenjujete saradnju između OCD i državnih institucija u Srbiji kada je reč o borbi protiv korupcije? Da li mislite da je postojeći mehanizam za njihovu saradnju u ovoj oblasti dovoljan? Da li su OCD u Srbiji prepoznate kao relevantni akteri u pitanjima borbe protiv korupcije?
NN: Određeni nivo saradnje postoji, ali je ona daleko od dovoljne i efikasne. Naprotiv, brojni su primeri obeshrabrivanja aktivnosti OCD od strane vlasti i onemogućavanja saradnje. Dešava se da Vlada otvara mogućnost javnosti da doprinese procesu izrade strategija i zakona. Međutim, u mnogim slučajevima predlozi OCD se odbijaju bez ikakvog objašnjenja. Tako je između ostalog, Zakon o sprečavanju korupcije promenjen bez najave. „Javna rasprava“ je organizovana u avgustu, a niko za to nije znao. Parlament ga je usvojio po hitnoj proceduri, bez razmatranja predloga za poboljšanje koje je podnela naša organizacija (Transparentnost Srbija). Takođe, nacrti izmena Zakona o finansiranju političkih aktivnosti poslati su direktno ODIHR -u, a da ga čak nisu ni objavili, da ne pominjem javnu raspravu.
Predstavnici Vlade, predsednik Republike, poslanici i lokalni politički lideri ne posmatraju OCD kao potencijalne partnere, kao aktere koji žele da poboljšaju državu, već́ kao svoje političke protivnike. Njihove reakcije na izveštaje i inicijative OCD-a i istraživačkih novinara u oblasti borbe protiv korupcije kreću se od ignorisanja do otvorenih napada i optužbi. Možda je to delom i zbog činjenice da u Parlamentu više nemaju političkih protivnika.
Kada je Transparentnost Srbija ukazala na potrebu objavljivanja informacija o nabavkama COVID-19 jer bi to bilo u skladu sa zakonom i doprinelo bi izgradnji poverenja građana, država je imala drugačiji odgovor. Prilikom gostovanja na jednoj televiziji, na primedbu voditeljke da je Transparentnost Srbija zatražila objavljivanje pomenutih podataka, predsednik Srbije Aleksandar Vučić odgovorio je: „Pa to polaze od sebe, znaju kako bi oni krali pare na narodnoj muci“.
EWB: Različiti izveštaji ukazuju na to da Srbija mora pojačati napore i poboljšati rad na sprečavanju i borbi protiv korupcije. Možete li nam reći koja su to područja najizazovnija i zahtevaju potpunu posvećenost vlasti? Da li mislite da postoji politička volja za borbu protiv ovih izazova?
NN: Teško se može reći da postoji politička volja za borbu protiv korupcije u Srbiji u njenim najvažnijim oblastima. Ona očigledno nije demonstrirana u mnogim skorašnjim prilikama kada su političari bili zaduženi za izradu i usvajanje zakona, kao i implementaciju onih koji su već́ na snazi. Poslednjih godina, Vlada i Parlament su na osnovu preporuka međunarodnih organizacija (GRECO, ODIHR, SIGMA), radili na usvajanju ili poboljšanju zakona u ovoj oblasti, ali sa značajnim kašnjenjima i samo radi ispunjenja minimalnih standarda. To se dogodilo sa Zakonom o lobiranju, Zakonom o sprečavanju korupcije, a sada se dešava i sa izmenama Zakona o finansiranju političkih aktivnosti.
Borba protiv korupcije je i dalje deo retorike političara, ali obično kao način da se ukaže na navodne prekršaje njihovih političkih prethodnika ili da se disciplinuju lokalni lideri vladajuće stranke.
Situacija koju sada imamo je apsurdna. Na primer, sadašnji politički lideri došli su na vlast obećavajući borbu protiv korupcije u oblastima kao što su javne nabavke i privatizacija. Ubrzo po dolasku na vlast usvojili su novi Zakon o javnim nabavkama 2012. godine sa dosta mehanizama za borbu protiv korupcije. Međutim, od početka su primenjivali direktno ugovaranje velikih javnih radova bez konkurencije, koristeći ugovore između država ili posebne zakone. Prošle godine usvojen je novi zakon koji postavlja pragove na znatno viši nivo, pa se ukupan broj nabavki koje su otvorene za konkurenciju dodatno smanjio.
Organi koji prate sprovođenje zakona obavljaju određene aktivnosti i mnogi ljudi se istražuju ili kažnjavaju zbog korupcije. Ipak, ono što očigledno nedostaje je istraga svih potencijalnih slučajeva korupcije na visokom nivou, koji su ponekad dobro argumentovani u izveštajima istraživačkih novinara ili izneti od strane uzbunjivača.
Srbija je imala ili ima svoje antikorupcijske planove, ali ne trudi se mnogo da ih sprovede. Prethodna Strategija istekla je 2018. godine, a čak nije bilo ni govora o razlozima zašto je većina stavki ovog akta ostala nesprovedena. Slično, nije bilo rasprave o primeni revidiranog Akcionog plana, nakon izveštaja Agencije za borbu protiv korupcije za 2020. godinu. Rad na novoj Strategiji bi započeo u najboljem slučaju 2022. godine. U međuvremenu čekamo takozvani „operativni plan“ za područja sa posebnim rizikom koji bi obuhvatio samo pet tema (javne nabavke, lokalna samouprava, policija, carine, privatizacija). Transparentnost Srbija predložila je mnogo mera za taj dokument – posebno za oblast javnih nabavki, ali su odbijene, neke čak i bez objašnjenja.
EWB: U svom izveštaju za 2020. godinu, Evropska komisija je navela problem smanjenja broja okončanih predmeta koji se tiču korupcije na visokom nivou. Pored toga, Evropski parlament je skrenuo pažnju na konkretne primere predmeta korupcije na visokom nivou koje je potrebno istražiti. Koji su to razlozi po Vašem mišljenju koji uzrokuju nedovoljno procesuiranje ovih predmeta?
NN: Transparentnost Srbija je nedavno objavila studiju o ovom problemu i predložili smo neka rešenja.
Analizom zakonodavnog okvira, glavni problem koji se uviđa je taj što javni tužioci mogu, ali nisu obavezni, da proaktivno proveravaju informacije koje ukazuju na potencijalnu korupciju na visokom nivou, a koje su razotkrivene, a ponekad čak i dobro razrađene u istraživačkim izveštajima medija.
Postoje i mnoga druga pravna pitanja, poput činjenice da specijalna tužilaštva nisu nadležna za bavljenje nekim krivičnim delima vezanim za korupciju (uključujući i lažne prijave javnih službenika o imovini).
Druga stvar je da za neke slučajeve visoke korupcije nije moguće koristiti posebne istražne tehnike. Transparentnost je predložila uvođenje novog krivičnog dela „velike korupcije“ sa dužim rokom zastarelosti.
Osim zakonskih odredbi, čini se da je najveći problem nedostatak nezavisnosti sudija. Tu je i problem nezavisnosti javnih tužilaca od donosioca političkih odluka. Glavni dokaz za to je izostanak bilo kakve reakcije u slučajevima korupcije poznatih u javnosti, ali i odluke o odbacivanju krivičnih prijava.
Štaviše, umesto javnih tužilaca koji su zaduženi za krivične slučajeve, javnost o predmetima koji su u toku ili su okončani često obaveštavaju političari. Taj faktor takođe doprinosi percepciji da su politički lideri ti koji odlučuju kada će slučaj biti otvoren i koliko će daleko i duboko ići istraga i podizanje optužnice.
EWB: U Srbiji mnoga javna preduzeća nemaju direktore i članove nadzornih odbora izabrane u skladu sa zakonom, što ometa njihovu profesionalizaciju. Kakvo je Vaše mišljenje o trenutnim resursima/sredstvima koje Srbija poseduje za borbu protiv ovog problema? Da li ona omogućavaju rešenje?
NN: Jednostavno je pitanje volje Vlade Srbije da primeni zakon koji je predložila (2012. i 2016. godine). Kako bi se osigurala osnovna usklađenost sa zakonom, Vlada bi makar trebalo da imenuje vršioce dužnosti direktora tamo gde je mandat sadašnjeg istekao, što je slučaj u 70% javnih preduzeća, uključujući i najveća. Naravno, trebalo bi što pre da finalizuju konkurse za direktore ili da organizuju nove. Umesto da pokažu jasnu spremnost za primenu važećeg zakonodavnog okvira, Vlada Srbije je u svojoj Strategiji državnog vlasništva i upravljanja privrednim subjektima u vlasništvu Republike Srbije, ponovo predvidela izmene zakona kao rešenje problema.
Kada je u pitanju izbor direktora i članova nadzornih odbora, potrebno je dalje poboljšanje zakona, jer neki od postavljenih uslova nisu dovoljno precizni – posebno kada je u pitanju relevantno radno iskustvo.
EWB: Novi Zakon o javnim nabavkama koji je stupio na snagu u julu 2020. godine, uprkos njegovoj usklađenosti sa evropskim standardima, doveo je do smanjenja konkurencije i transparentnosti ovog procesa. Sve su učestalije nabavke koje se ne raspisuju i zaključuju bez javnog tendera. Možete li nam reći šta mislite da je uzrokovalo ovu situaciju i da li je pandemija virusa COVID- 19 uticala na povećanje korupcije?
NN: Zapravo, usklađivanje je korišćeno kao izgovor za smanjenje transparentnosti i konkurencije, posebno kroz značajno povećanje pragova iznad kojih je obavezna nabavka na otvorenom tenderu.
Novi zakon nije adresirao još jednu kritiku koja dolazi i iz Srbije i iz EU – korišćenje međudržavnih sporazuma i posebnih zakona kao „pravnog osnova“ za izbegavanje ili ograničavanje konkurencije i transparentnosti. Ova pitanja se mogu rešiti samo ustavnim promenama ili opredeljenjem Vlade i Parlamenta da jednostavno prestanu sa takvom praksom.
Prva godina implementacije Zakona takođe pokazuje da je sistem praćenja i nadzora javnih nabavki neefikasan.
Utvrdili smo da je Uprava za javne nabavke nadgledala samo 0,25% slučajeva i nema objašnjenja zašto nisu izvršili praćenja slučajeva na osnovu inicijativa spoljnih aktera. O praćenju izvršenja ugovora, za koje je nadležno Ministarstvo finansija, nema nikakvih informacija.
Kada je u pitanju COVID -19, situacija se samo pogoršala. Vlada je proglasila sve nabavke povezane sa COVID -19 „strogo poverljivim“, čak i ako Zakon o javnim nabavkama ne predviđa takvu mogućnost za nabavke u cilju zdravstvene zaštite. U isto vreme, predsednik, premijer i drugi javni funkcioneri govore o ovim nabavkama, iznose neke brojke, ali ništa od toga nije potkrepljeno relevantnim dokumentima.
EWB: Proces izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja traje već nekoliko godina. Za to vreme izrađena su tri dokumenta sa predloženim amandmanima. Kakvo je vaše mišljenje o najnovijem? U kojoj meri ovaj predlog predstavlja rešenje problema i da li omogućava poboljšanje?
NN: Najnoviji nacrt koji je javno dostupan (nakon javne rasprave) daleko je bolji od onog koji je formulisala radna grupa Ministarstva i o kojem se raspravljalo 2018. i 2019. Međutim, Ministarstvo javne uprave i lokalne samouprave nije dostavilo objašnjenja prilikom odbijanja nekih od predloga podnetih tokom te rasprave.
Čini se da pokušavaju da se povinuju preporukama SIGMA-e, organizacije čije će mišljenje koristiti i Evropska komisija prilikom procene kvaliteta zakona. Iako su se komentari SIGMA-e pokazali izuzetno korisnim za poboljšanje teksta, ipak postoje neka prilično važna pitanja u kontekstu Srbije koja nisu pokrenuta. Naime, SIGMA se oslanja na međunarodne standarde, a ti standardi ne pokrivaju sve teme.
Između ostalog, evidentno je da je u Srbiji jedna od glavnih prepreka za efikasan pristup informacijama nemogućnost žalbe Povereniku za informacije protiv odluka Vlade i njenih službi, Skupštine, predsednika Republike, Ustavnog suda, Vrhovnog suda i Državnog tužioca o njihovom uskraćivanju. Moguće je voditi samo upravni spor pred Upravnim sudom. Novi zakon će dodati Narodnu banku na tu listu.
Administrativni sporovi, međutim, ne predstavljaju efikasno oruđe za zaštitu prava na informacije, jer se na odluke sudova mora čekati godinama. Dakle, smatramo da bi u svim slučajevima trebalo dozvoliti žalbu Povereniku ili bi barem u Zakonu trebalo da postoji rok da Upravni sud odluči o predmetu.
Što se tiče drugih stvari, zabrinuti smo da bi javne vlasti mogle koristiti novi osnov za odbijanje pristupa kada se traži mnogo dokumenata. Iako je istina da ponekad odgovaranje troši značajne administrativne resurse (npr. za kopiranje velikog broja dokumenata), često je to samo posledica činjenice da vlast nije uspela da proizvede i održava dokumenta u elektronskom obliku. Osim toga, smatramo da su u Zakonu potrebni mnogo jači mehanizmi za sprovođenje odluka Poverenika, ali i krivičnu odgovornost za rukovodioce javnih institucija koji se ne pridržavaju naloga Poverenika.