Vlada Crne Gore nedavno je od Evropske unije tražila pomoć u otplaćivanju duga kineskoj Izvozno-uvoznoj banci preuzetog za konstrukciju deonice autoputa Bar-Boralje. Ova situacija pokazatelj je problema koji mogu nastati kao posledica ovakve vrste dogovora vlada država Zapadnog Balkana, ali je i podsetnik da institucije u ovim državama, uprkos upozorenjima ostaju sklone nedovoljnoj transparentnosti i potencijalnoj korupciji.
Po usvajanju Rezolucije Evropskog parlamenta za Crnu Goru, izvestilac za ovu državu, Tonino Picula, u intervjuu za naš portal dotakao se teme duga.
„Lično mislim da bi trebalo da pomognemo Crnoj Gori u pregovorima sa međunarodnim finansijskim institucijama o zajmovima kako bi bila u stanju da preuredi svoj spoljni dug prema Kini, koji ozbiljno ugrožava održivost njenih javnih finansija… Ipak, dodatna pomoć od Evropske unije biće u potpunosti značajna samo ako je vezana za zakonodavne reforme koje su u skladu sa evropskim standardima i preporukama“, rekao je on.
Upravo se poštovanje evropskih standarda pokazalo kao poseban izazov za zemlje zapadnog Balkana kada je reč o velikim projektima u oblastima poput infrastrukture i energetike poslednjih godina. Čini se da su vladajuće stranke, uprkos svim naporima civilnog društva, odlučne da ne dozvole da ugovori za ove projekte postanu potpuno transparentni i podvrgnuti kontroli nezavisnih institucija.
Glavni razlog nepoštovanja standarda nije teško pogoditi – vladajuće partije mogu da ugovore da novac završi u džepovima njihovih saradnika, što često dovodi do naduvanih cena.
U slučaju izgradnje autoputa Bar-Boljare, građevinska kompanija, navodno bliska vladajućoj partiji dobila je značajan deo ugovora dodeljenih podizvođačima, obezbeđujući poslove vredne 240 miliona evra, što je bila četvrtina ukupne vrednosti projekta.
U podjednako važnom slučaju izgradnje autoputeva Ohrid-Kičevo i Miladinovci-Štip u Severnoj Makedoniji, prisluškivani materijali koje je 2015. godine otkrila tadašnja opoziciona stranka SDSM otkrili su pregovore o provizijama za najviše državne zvaničnike zbog obezbeđivanja ugovora kineskim kompanijama.
Ovde se takođe sugeriše da je nabavka za projekat favorizovala politički povezane lokalne podizvođače.
Dogovor je sačinjen iza zatvorenih vrata na sasvim netransparentan način uz izbegavanje postojeće procedure javnih nabavki, tako ozbiljno podrivajući princip dobrog upravljanja i proces evropskih integracija, navodi Marko Panovski, istraživač u Institutu za demokratiju „Societas Civilis“ – Skoplje.
Primeri koji se odnose na kineske kompanije istaknuti su zbog obima i rastuće uloge Pekinga na Zapadnom Balkanu. Međutim, to ne znači da je Kina primarni izvor korupcije u regionu.
„Kineske banke i kompanije ne uvoze korupciju iz Kine – ona je endemična i ukorenjena na Zapadnom Balkanu, gde su kickback rates mnogo veće nego u Kini. Problemi… su u osnovi lokalni“, istaknuto je u publikaciji Fondacije Bertlesmann.
Niti su ovi slučajevi povezani isključivo sa Kinom.
Kako navodi Alba Çela, izvršna direktorka Albanskog instituta za međunarodne studije, postojale su sumnje u vezi sa strateškim ulaganjem u luku Drač od strane kompanije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
„Nema tu ničega nezakonitog za sad, ali cela stvar je dosta zbrzana i čini se da nije bilo konsultacija sa lokalnim zainteresovanim stranama“, kaže ona.
Kako ističe Çela, tamo gde ne postoje ugovori velikih razmera sa stranim kompanijama, korupciona praksa u oblastima javnih nabavki javlja se kod lokalnih kompanija bliskih vladajućim strankama. Svaka zemlja zapadnog Balkana ima ove probleme, čak i one bez velikih sumnjivih stranih projekata i investicija, poput Kosova.
A problemi se ne završavaju pukom korupcijom. Javni interes povređuje se na različite načine, uključujući i nanošenjem štete životnoj sredini.
Pomenuti autoput Bar-Boljare u Crnoj Gori jedan je od primera. Analiza procene uticaja autoputa na životnu sredinu pokazala je nekoliko nepravilnosti, iznoseći zaključak da sprovođenje izgradnje nije bilo u skladu sa domaćim, a ni EU zakonodavstvom.
Reka Tara je zbog toga posebno bila na udaru. Ispuštanje tone šljunka, zemlje i otpada u vodu devastiralo je korito reke i uništilo faunu.
Još jedan primer je Srbija, u kojoj se od vlade očekivalo da ugovori adekvatne standarde vezane za životnu sredinu kada je prodavala rudnik bakra u Boru kineskoj kompaniji Zijin. Kako je naknadna analiza pokazala, odredbe ugovora nisu „pokazale zube“ što je dovelo do značajnog povećanja sumpor-dioksida u vazduhu oko Bora zbog čega je došlo do nekoliko protesta građana usled prekomernog zagađenja vazduha.
Pored toga, pojavile su sumnje oko toga da je vlada Srbije mogla da sačini bolji ekonomski dogovor sa kompanijom Zijin, zarađujući više novca od prodaje značajnih resursa kako su neki eksperti tvrdili i zahtevajući snažniju zaštitu za oko 500 radnih mesta koje rudnik obezbeđuje. Konkurentska ruska kompanija U Gold tvrdila je da je imala bolju ponudu za vladu Srbije, ali je zaobiđena zbog dogovora sa kineskom kompanijom.
Slično tome, Marko Pankovski ističe da je izgradnja autoputeva u Severnoj Makedoniji bila štetna po interese javnosti mimo korupcije i da su efekti njihove izgradnje uz pomoć kineskih zajmova dodeljenih kineskoj kompaniji Sinohydro još uvek osećaju.
„Dok je prvi autoput sada dovršen, vremenski okvir za Kicevo-Ohrid prekoračen je za nekoliko godina sa trenutnim napretkom od 65%. Očekivani troškovi za izvođenje ovog projekta daleko su premašili prethodne procene troškova za više od 150 miliona eura“, kaže Pankovski.
Imajući na umu sve negativne posledice takvih ugovora, nije ni čudo što se sačinjavaju iza zatvorenih vrata i bez odgovarajuće kontrole ili parlamenata ili civilnog društva. Čak i kada postoje posebna pravila koja osiguravaju fer konkurenciju i transparentnost, ona se zaobilaze posebnim zakonom, ističu Wouter Zweers i Frans-Paul van der Putten, istraživači u Clingendael-u, Holandskom institutu za međunarodne odnose i koautori izveštaja na ovu temu.
„Tako nastaje manjak odgovornosti koji vladini službenici mogu da koriste zarad privatne dobiti. U slučaju autoputeva u Severnoj Makedoniji, prisluškivanja koja su procurela ukazuju na koruptivne prakse službenika koji razmatraju direktna nedozvoljena plaćanja od strane kineske kompanije koja sprovodi projekat. Bez poštenih javnih tendera, podizvođači se ne biraju na bazi kvaliteta i cene njihove ponude, već prema političkim afinitetima ovih kompanija ili njihovih vlasnika“, navode oni i dodaju da se kompanije koje sklapaju ugovore, a koje vode poreklo iz „čistih“ zemalja ne uzdržavaju od podmićivanja u korumpiranim zemljama, što dovodi do zaključka da ovaj problem ide dalje od država i njihovih sopstvenih korupcijskih problema, kao što je Kina.
Na pitanje koliko su standardi EU uspešni u sprečavanju sličnih rizika od korupcije i drugih neželjenih efekata u državama članicama, Zweers i van der Putten ističu da su propisi EU koji se odnose na javne nabavke generalno dobro implementirani u okviru EU i da sistem kočnice i ravnoteže funkcioniše.
„Ipak, postoje primeri, kakav je recimo slučaj izgradnje mađarske deonice železnice Budimpešta-Beograd 85% finansirane od strane Kine, koji pokazuju sličnu koruptivnu dinamiku. Mađarska vlada je tek nakon prekršajne procedure preduzete usled nepoštovanja propisa EU o nabavkama 2016. objavila tender za projekat. Na tenderu su pobedili ugovarači koji su bliski saveznici političkom vođstvu. Finansijski detalji projekta nisu bili objavljeni od strane mađarske vlade. Takvi problematični simptomi ne postoje samo kod kineskog finansiranja, već i kod strukturnih fondova EU, kako je navedeno u godišnjem izveštaju tela za sprečavanje prevara – OLAF. Kao takvi, propisi EU o nabavkama i anti-korupciji jesu važni, ali ne odlučujući“, zaključuju oni.
Nažalost, kako Marko Pankovski iz IDSC Skopje ističe, uprkos tome što je zakonodavni okvir za javne nabavke u Severnoj Makedoniji u velikoj meri usklađen sa evropskim standardima, vlada uvek nađe način da ga zaobiđe usvajanjem posebnih zakona koji imaju prednost, pozivajući se na strateški značaj ovih projekata.
Ovakva situacija nije mnogo drugačija u Srbiji, na šta je gostujući u emisiji EWB Screening ukazao potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji, Vladimir Međak.
„Transparency International rangirao nas je bolje između 2014. i 2016. godine, jer je usvojen Zakon o javnim nabavkama, koji je bio dobar. Međutim, onda smo počeli da isključujemo jednu po jednu stvar iz primene zakona. Dakle, sada imate Zakon o linijskoj infrastrukturi. Ovo je posebno pomenuto u izveštaju Evropske komisije kao mogući izvor korupcije u budućnosti. Na kraju, država će održati tender samo onda kada želi da kupi vodu i toalet papir. Sve ostalo će biti manje više isključeno“, upozorio je Međak.
Situacija ostaje zabrinjavajuća i u drugim državama. Kako navodi Alba Çela, otpor je mali onda kada sve institucije pripadaju jednoj partiji.
„Lokalni istraživački mediji bi takođe trebalo da budu ojačani kako bi imali resurse da otkriju slučajeve korupcije kao što su to uspešno radili. Otpor u Albaniji će se možda povećati kada se sprovede reforma pravosuđa i kada se nove institucije konsoliduju“, kaže ona.
Marko Pankovski ima sličan predlog.
„EU i vlade država Zapadnog Balkana moraju da investiraju u transparentan i inkluzivan okvir za kreiranje politika i da pažljivo nadziru njegovu implementaciju. Ulaganje u praktične i već ustanovljene instrumente za kreiranje politika kao što su procena regulatornog uticaja, anti-korupcijska provera zakona i procena rizika korupcije moglo bi da poveća transparentnost i inkluzivnost i da služi kao mehanizam ranog upozoravanja. Ulaganje u ove politike sada moglo bi da dovede do toga da institucije u budućnosti budu nezavisnije, otpornije na loš pritisak i u stanju da ukažu da nezakonitu praksu“, kaže on.
Dodaje da civilno društvo može igrati ključnu ulogu u jačanju pritiska. Rano uključivanje civilnog društva u proces kreiranja politike moglo bi omogućiti pojačan nadzor i uzbunu protiv nezakonitih praksi.
„Konačno, ne bi trebalo zaboraviti Parlament. Poslanici mogu igrati presudnu ulogu u vršenju efikasnog nadzora i biti kritičniji prema zakonodavstvu koje zaobilazi redovne procedure. Poslanici bi trebalo da blisko sarađuju sa pogođenim institucijama i civilnim društvom kako bi se uspostavila struktura koja će pažljivo nadgledati nepovoljne sporazume “, zaključuje Pankovski.
Parlamenti bi zaista trebali da preuzmu ovu ulogu, ali, kao što su pokazali mnogi slučajevi poslednjih godina, to nisu voljni, a neki su od tada čak ostali bez održivog protivljenja. Čini se da je malo profesionalnih medija i organizacija civilnog društva jedini koji snose teret, a to se do sada pokazalo nedovoljnim.