Savetodavna grupa za javnu politiku Balkan u Evropi (BiEPAG) / Glavni autori: Florijan Biber, Tena Prelec, Srđan Cvijić, Donika Emini, Nikolaos Cifakis, Marika Đolai, Korina Stratulat.
Srbija i Kosovo već skoro čitavu deceniju razgovaraju o normalizaciji odnosa. Dijalog se dosad ustalio kao normalna pojava, umesto da to bude postizanje cilja „normalnih“ odnosa. Srbija poriče nezavisnost Kosova, a brojna pitanja u odnosima između dve zemlje još uvek su otvorena. Preti rizik da bi dijalog mogao postati replika beskonačnih mirovnih pregovora na Kipru – beskrajni pregovori uz malo konkretnih ishoda. Već nekoliko godina unazad, dijalog je u zastoju, uz opasno poigravanje idejom razmene teritorija između Srbije i Kosova. Ove godine smo svedoci neobičnog duplog koloseka sa SAD, pod vođstvom Ričarda Grenela, nediplomatskog Trampovog pregovarača, i EU, pod vođstvom Miroslava Lajčaka. Stepen koordinacije između njih je minimalan, a ciljevi različiti. Uprkos uobičajenim uveravanjima da evroatlantska saradnja opstaje, Trampova administracija nastoji da preotme potencijalni uspeh od EU, dok se EU čini sumnjičavom glede namera SAD.
Međutim, komplikovani odnosi EU-SAD nisu najveća prepreka za dijalog. Ni srpska, a ni kosovska vlada nema legitimitet za sklapanje sporazuma o normalizaciji odnosa. U slučaju Kosova, vlada raspolaže veoma tankom većinom, a uživa slabu podršku. Ohrabrena od strane Trampove administracije, formirana je tokom pandemije, više u sklopu napora starije generacije političara da spreče energičnu koaliciju pod vođstvom stranke Vetevendosje da se uhvati u koštac sa korupcijom i klijentelizmom. Vlada nema podršku glavnog pobednika prošlogodišnjih izbora, stranke Vetevendosje, a pobednička kandidatkinja glavne vladajuće partije, Vjosa Osmani, skrajnuta je unutar stranke i isključena iz njenog rukovodstva. Loše upravljanje pandemijom COVID-19 još više je dovelo u pitanje legitimitet vlade. Stoga, kosovska vlada nema podršku, a ni sposobnost da ubedi svoje građane u bilo kakav sporazum o normalizaciji sa Srbijom, niti da osigura široku institucionalnu podršku. Budućnost predsednika Kosova Hašima Tačija je neizvesna usled optužnice za ratne zločine pred Specijalizovanim većima Kosova, čije je podizanje verovatno. Ukratko, ni vlada ni predsednik nisu u poziciji da sklope trajni sporazum.
U Srbiji je situacija naizgled drugačija. Predsednik Vučić osvojio je veliku većinu 2017. godine (mandat mu traje do 2022. godine), a njegova vladajuća Srpska napredna stranka osvojila je nešto više od 60 odsto glasova u junu 2020, što znači više od tri četvrtine poslaničkih mesta u parlamentu. Međutim, ipak postoji problem. Uprkos ubedljivoj većini, vladajuća stranka nije se u protekla dva meseca zamarala formiranjem nove vlade, što naglašava mali značaj formalnih legitimnih institucija. Štaviše, opozicija je bojkotovala izbore, a nakon njih su izbili protesti zbog reakcije države na pandemiju. Konkretno, građani su protestovali zbog ponovnog uvođenja restrikcija nakon što je većina mera ukinuta u periodu pred izbore, a pojavili su se i kredibilni dokazi o tome da je vladajuća partija skrivala stvarne podatke u vezi s brojem novozaraženih i smrtnih slučajeva usled COVID-19, kako bi omogućila održavanje izbora. Međutim, ni veća izlaznost, a ni učešće opozicije, ne bi uzdrmali dominaciju vladajuće stranke. Deficit legitimiteta u Srbiji nije isključivo usled nepopularnosti vladajuće stranke, već činjenice da je režim postao autoritarniji, ostavljajući malo prostora kritičarima i opoziciji. Stoga je teško ustanoviti stepen podrške u demokratskom i slobodnom okruženju. Predsednik i vladajuća stranka, kao i mediji odani režimu, sistematski napadaju opozicione partije i kritičare. I dok je režim pre nekoliko godina vodio fiktivni dijalog s građanima o Kosovu, u Srbiji nije preostalo dovoljno javnog prostora za inkluzivni razgovor o bilo kojoj temi, a kamoli o Kosovu. Usled toga, režimu nedostaje demokratski legitimitet, pa samim tim i sposobnost sticanja široke demokratske podrške za postizanje sporazuma s Kosovom.
Kao rezultat svega navedenog, međunarodni medijatori susreću se s nedoumicom. Status kvo je destruktivan, naročito u slučaju Kosova koje je zaglavljeno u nedostatku punog međunarodnog priznanja i jasnih izgleda za pristupanje EU. Uprkos ispunjenim uslovima za viznu liberalizaciju sa EU, građani Kosova jedini su u regionu koji još uvek ne mogu slobodno da putuju u ostatak Evrope. Srbija je takođe zaglavljena, zbog nerešenih odnosa sa Kosovom i fantomskog bola usled pitanja Kosova, što je sprečava da se pridruži EU, a predstavlja i kontinuirani izvor regionalne nestabilnosti i tenzija. Takođe, time se politički spektar naginje ka nacionalističkoj desnici. Uz trenutnu raspodelu snaga, ne treba očekivati da će bilo koji oblik sveobuhvatnog sporazuma steći dovoljnu podršku u dvema državama kako bi se pretočio u realnost. S obzirom na to da bi propali sporazum predstavljao veći korak nazad od nikakvog sporazuma, bilo bi mudrije ukoliko se medijatori EU i SAD u ovom trenutku ne bi fokusirali na sveobuhvatni sporazum. To ne znači da bi dijalog trebalo obustaviti ili zamrznuti. Umesto toga, ostvarivanje napretka u sprovođenju nekih od brojnih sporazuma zaključenih tokom prethodne decenije predstavljalo bi važan napredak. U tom smislu bi se trebalo usredsrediti na međusobne mehanizme monitoringa koji bi umanjili uzajamne optužbe dve strane o (pogrešnim) tumačenjima sprovođenja sporazuma. Još jedan značajan stub na kome bi trebalo da se temelji spoljna medijacija je izgradnja poverenja, budući da su odnosi obeleženi visokim tenzijama, a kampanja Srbije za povlačenje priznanja Kosova dovela je do njihove još veće polarizacije. Ovo bi moglo podrazumevati nove formate dijaloga i institucionalne razmene, na primer između skupština i javnih administracija, umesto samo one između visokih političkih zvaničnika. Pored toga, međunarodni medijatori bi trebalo da promovišu veći stepen informisanosti građana obeju zemalja o drugoj strani putem, na primer, šema mobilnosti, razmene između medija i drugih mera koje bi mogle da stvore osnovu za budući sporazum.
Ono što ne treba ni Kosovu ni Srbiji, jesu nove grandiozne deklaracije i izjave o namerama koje jedino služe vladama za dodvoravanje zapadnim medijatorima, a ne dovode do praktičnih poboljšanja života građana obe zemlje.