I pored bogatog iskustva na Balkanu, slovački diplomata Miroslav Lajčak nema lak zadatak da ponovo pokrene dijalog Beograda i Prištine. Posebno mu neće biti lako da dovede dijalog do dugo očekivanog sporazuma.
Godinu i po od imenovanja Lajčaka za specijalnog predstavnika Evropske unije za dijalog Beograda i Prištine čekalo se na stabilizaciju političke prilike na Kosovu. Pad prve vlade Aljbina Kurtija i formiranje, praktično, tehničke vlade Avdulaha Hotija nije bilo od pomoći dijalogu. Vašingtonski sporazum za sada deluje kao mrtvo slovo na papiru. Ali sada kada su Kurti i njegovo Samoopredeljenje osvojili skoro plebiscitarnu podršku na Kosovu, formirali vladu, te izabrali predsednicu, ambicije međunarodnih predstavnika oko potencijalnog nastavka dijaloga opravdano su skočile.
Iako je dvojac Kurti-Osmani nekoliko puta istakao da im dijalog nije prioritet, do prvih susreta između zvaničnika Srbije i Kosova će ipak doći ubrzo, a specijalni posrednik Lajčak je, prema njegovim izjavama, optimista da bi do kraja godine moglo doći i do potpisivanja sporazuma.
Međutim, da li je sam susret uspeh? Naravno da nije. Uspeh bi bio, na primer, potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma koji bi rešio bar većinu otvorenih pitanja između Kosova i Srbije. Tu dolazimo da pitanja kakav je dijalog potreban Kosovu i Srbiji.
Prvo, trebali bi da razmotrimo šta ne treba očekivati.
Ne treba imati iluzije i očekivati da će na kraju ovog procesa doći do priznanja Kosova od strane Srbije, pošto se to neće desiti. Takođe neće biti povratka Kosova u političko-pravni subjektivitet Srbije, kao ni ujedinjenja Kosova i Albanije u jednu državu što je poslednjih dana aktuelizovano nekakvim (ne)postojećim non-paperom Janeza Janše.
Ono što je moguće je rešavanje vrlo konkretnih pitanja od kojih neka imaju utemeljenje u ranijim sporazumima i preuzetim obavezama, ali do sada nisu implementirana. Zato bi Evropska unija kao posrednik u ovom dijalogu morala da insistira prvo na ispunjenju svih obaveza preuzetih iz Briselskog sporazuma. Neispunjenje ovih obaveza ozbiljno diskredituje nastavak dijaloga.
Pre svega radi se o formiranju Zajednice većinski srpskih opština (ZSO) o čijem se osnivanju govori u prvih šest od petnaest tačaka Briselskog sporazuma, a da ne govorimo o tome da je Skupština Kosova dvotrećinskom većinom usvojila ovaj sporazum i tako prihvatila formiranje ZSO. Prepreka je mišljenje Ustavnog suda Kosova, koja svakako nije nepremostiva.
Jasno je da opstrukcija formiranju ZSO od strane Prištine dolazi iz samo jednog razloga, a to su nadležnosti ove organizacije. Ako bi aktuelna Vlada Kosova uspela da ubedi svoju javnost da će ZSO biti kosovska institucija koja će se baviti poslovima koje danas na Kosovu obavlja Vlada Republike Srbije, onda ima šanse da ona bude i formirana.
Kosovska javnost bi svakako bila spremna da prihvati da će se ZSO baviti temama važnim i specifičnim za srpsku zajednicu kao što su školstvo, zdravstvo, kulturna baština, identitetska pitanja, položaj Srpske pravoslavne crkve, jezika i sličnim oblastima, a posebno ako bi te poslove preuzela kosovska institucija koja izveštaj podnosi Skupštini Kosova, završni račun polaže Centralnoj banci Kosova itd.
Da bi do ovoga došlo moralo bi da dođe do političkog zbližavanja političkih predstavnika kosovskih Srba i Albanaca. Trenutni odnosi između Samoopredeljenja i Srpske liste kao dominantnih političkih snaga, u najmanju ruku ne ohrabruju. Ako bi za trenutak preskočilo sve korake i pretpostavili da je pravno obavezujući sporazum potpisan, u ovakvim odnosima Srba i Albanaca na Kosovu postojao bi ozbiljan problem implementacije dogovorenog.
Vratimo se ponovo na preduslove. Dakle, prva tema ili prve teme obnovljenog dijaloga moraju biti neispunjene obaveze iz prethodnih sporazuma.
Dijalog u institucijama Kosova između Srba i Albanaca mora da se uspostavi: u Vladi, Skupštini, lokalnim samoupravama, medijima, nevladinim organizacijama i dr.
Teme dijaloga naravno moraju biti i one koje često nazivamo tehničkim, ali one to svakako nisu pošto imaju jasnu i snažnu političku dimenziju. Takve teme su sloboda kretanja ljudi, robe i kapitala, priznavanje diploma, Sporazum o katastru, integrisano upravljanje granicama ili administrativnim linijama itd.
Suočavanje s prošlošću je uvek senzitivna tema, ali se ona u ovom procesu nikako ne može preskočiti. Oko ovog aspekta politički lideri moraju imati ključnu ulogu i prestati sa branjenjem ili relativizacijom ratnih zločina i zločinaca, i moraju nastaviti rad na rasvetljavanju sudbine nestalih tokom sukoba krajem devedesetih.
Evropska unija bi uz pomoć američke administracije mogla da pomogne u podsticanju praktične saradnje na terenu, kao i u normalizaciji odnosa u praksi. To bi posebno moglo da se odnosi na pomoć u ekonomiji, razvoju infrastrukture i privrede. EU i SAD moraju imati bližu saradnju u ovom procesu nego što je to bio slučaj u poslednjih nekoliko godina, tokom kojih smo svedočili nekoordinisane akcijama ove dve administracije.
Veoma važno pitanje je motiv, odnosno kolokvijalnim rečnikom „šargarepa“, zbog koje bi političke elite u Prištini i Beogradu pristajale na kompromise bez kojih do sporazuma ne može doći. Evropska perspektiva Srbije i Kosova očigledno nije dovoljno dobar motiv ni za jedne ni za druge.
Pragmatično gledajući, vlasti u Beogradu i Prištni treba da pristanu na kompromise koje ih neće koštati poraza na narednim izborima. Ovu rečenicu posrednici u dijalogu treba da imaju u vidu kada budu predlagali dokument za potpisivanje. U suprotnom i jedni i drugi će biti u stanju da diskredituju proces.
Međunarodni predstavinici (Evropska unija i SAD) mogu da podstaknu vlade u Beogradu i Prištini da prave kompromise na dva načina: nagrađivanjem i kažnjavanjem. Oba metoda su legitimna, nagrade bi bile ubrzavanje evropskih integracija, podsticaji u smislu ulaganja u privredu, ekonomiju, infrastrukturu, bezvizni režim za građane Kosova. Kažnjavanje bi bilo suprotno od prethodnih odluka, a samo zastoj u evropskim integracijama može vrlo brzo da dovede do negativnih posledica vidljivih u svakodnevnom životu.
Naravno, reforme u oblastima vladavine prava i borbe protiv korupcije moraju da se ubrzaju. Dijalog i eventualno postizanje sporazuma ne može biti izgovor za neispunjenje ovih obaveza.
Postavlja se još jedno važno pitanje koje je legitimno iz prethodnih iskustava vođenja dijaloga. Da li dijalog nastaviti po dosadašnjem principu iz briselskih razgovora korak po korak ili možda organizovati konferenciju po sistemu „veliki prasak“ i odjednom sve dogovoriti.
Verovatno, kada bi „veliki prasak“ bio uspešan da bi na njega svi pristali uz osećaj da se pitanje Kosova reši jednom za svagda. Prvi problem ovog koncepta je da li će uspeti i šta treba uraditi ako ne uspe, a drugi je pitanje održivosti takvog rešenja. Tako da je sistem korak po korak sporiji, ali manje rizičan i obezbeđuje izvesniju stabilnost regiona.
Na posletku, hteo bih da dam nekoliko tehničkih preporuka koje bi mogle doprineti uspešnijem procesu dijaloga. Transparentnost mora biti na daleko višem nivou nego što je to bio slučaj kod dosadašnjih briselskih sastanaka. Ne sme se više dešavati da učesnici izađu sa sastanka i saopšte dijametralno različite zaključke sa sastanka. Zatim, kosovski Srbi bi morali da učestvuju u dijalogu. Svejedno je da li su u prištinskom ili beogradskom timu, prosto moraju biti za stolom, jer se radi o njima. Dijalog mora biti rasterećen dnevne politike koja bi opterećivala postizanje dogovora. Opozicija i na Kosovu i u Srbiji mora biti makar obaveštena o dijalogu ako već aktivno ne učestvuje,a to je najbolje obezbediti kroz skupštinska zasedanja. Neretko se desi da opozicija tokom procesa postane vlast, te se tako izbegava mogućnost za ponovno otpočinjanje procesa.
Za stolom svakako moraju biti dva najmoćnija čoveka u Srbiji i Kosovu, Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti. Ova činjenica bi moglo otvoriti pitanje komplementarnosti funkcija, odnosno nivoa reprezentacija, jer je jedan predsednik a drugi premijer. Jednostavno rešenje za ovaj izazov je da ih Skupštine imenuju za pregovarače, a što ne bi predstavljalo problem jer obojica imaju komotnu većinu u parlamentima za takvu odluku.
Mogući izazov za uspeh ovog procesa su nadolazeći izbori, lokalni na Kosovu gde se očekuje da Kurti utvrdi svoju vlast, te parlamentarni, beogradski i predsednički u Srbiji, gde se isto očekuje od Vučića. Izborni procesi ne smeju biti prevelika prepreka za proces dijaloga, ali će svakako zbog izbornih radnji biti određenih zastoja.
Dobra je vest da obe vlade imaju jasnu većinu i veliku podršku u javnosti što EU posrednici moraju da iskoriste i uhvate zamajac za početak dijaloga i postizanje eventualnog sporazuma.
Nakon što eventualno dogovor bude postignut, a pravno obavezujući sporazum potpisan, neophodno je da se uspostavi međunarodno telo za praćenje implementacije dogovorenog. Zbog dosadašnjeg iskustva da sporazumi često bivaju postignuti, a sama primena izostane, neophodno je da se uspostavi mala međunarodna misija koja bi pratila sprovođenje dogovorenog, nešto poput ICO nakon usvajanja Ahtisarijevog plana, naravno u daleko manjem obimu.
Poslednja preporuka učesnicima u dijalogu i medijatorima odnosi se na komunikaciju sa javnošću. Ne treba podizati prevelika očekivanja, kako ne bi brzo došlo do razočaranja i prekida dijaloga zbog nemogućnosti ispunjenja nerealno postavljenih ciljeva. Potreban je oprez u davanju izjava, bez teških reči na račun druge strane, te optuživanja zbog teške prošlosti zarad dobijanja poena u domaćoj javnosti.