fbpx
European Western Balkans
Izdvojeno Mišljenja

Makronova politička zajednica (ne) odnosi se na region koji se dugo i uporno kotrlja prema Briselu

Predsednik Emanuel Makron u Beogradu 15. maja 2019; Foto: Tanjug / Zoran Žestić

Makronova verzija Evrope koncentričnih krugova, sada nazvana Evropska politička zajednica, nije novina za francusku politiku – još 90-tih je tadašnji francuski predsednik Miteran govorio o potrebi razvoja Evrope  “varijabilne geometrije” s mogućnošću napredovanja u više brzina i Evropskoj konfederaciji od Atlantika do Urala. Potom je 2002, predstavljajući osnovnu filozofiju Evropske susedske politike, tadašnji predsednik Evropske komisije Romano Prodi izrekao  čuveno obećanje: “Sve osim institucija”, koje je za buduće članice, a nakon velikog proširenja, predviđalo korišćenje istih ekonomskih prednosti članstva, ali ne i učešće u institucijama EU.

Bivši italijanski premijer Enriko Leta pre mesec dana u autorskom članku za Korijere dela Sera takođe predlaže Evropsku konfederaciju, ali sa Ukrajinom, Gruzijom, Moldavijom i Severnom Makedonijom. Makronova verzija podrazumevala bi 3 evropska kruga: dublje integrisani centar, jedinstveno tržište (između sadašnje EU i evrozone), a u trećem krugu bi se našle zemlje između sadašnje EU i Saveta Evrope, dakle i zemlje Zapadnog Balkana. Svoje preferencije potvrdio je i time što je 2019. stavio veto na otvaranje pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom koje ni tri godine kasnije nisu otpočele pregovarački proces. Francuska je i glavni tvorac nove metodologije u pregovorima kojom je diferencirana integracija uvedena u proces pristupanja i po kojoj trenutno pregovaraju samo Crna Gora i Srbija.

U svetlu ruske agresije na Ukrajinu i dramatično promenjenih geopolitičkih okolnosti, kandidature za članstvo podnele su 3 države Istočnog partnerstva – Ukrajina, Gruzija i Moldavija. Pre ruske invazije, države iz Istočnog partnerstva nisu imale tzv. “evropsku perspektivu”, nikad im nije bilo obećano članstvo u EU, već su od 2009. za njih dizajnirani posebni programi s ciljem jačanja političkog povezivanja i ekonomske integracije sa EU. U Istočnom partnerstvu su još i Jermenija, Belorusija i Azerbejdžan, s tim što je Belorusija prošle godine obustavila svoje učešće.

Na Dan Evrope ove godine, a na početku svog drugog predsedničkog mandata, u Evropskom parlamentu u Strazburu Makron je ponovio svoje preferencije o posebnom modelu za aspirante za članstvo, kao i za one koji ne žele u članstvo ili su izašli iz EU, nazvanom Evropska politička zajednica.

Govor je bio vizionarski u delu koji se odnosio na suverenu i snažnu Evropu, ali sa dosta improvizacije i bez previše detalja o novoj političkoj formi, s ciljem da prevashodno stavi do znanja da će prijem Ukrajine trajati nekoliko godina ili decenija. Na Dan Evrope bila je i završna ceremonija Konferencije o budućnosti Evrope, unutrašnje debate u kojoj su godinu dana učestvovali građani EU, dajući predloge i mere za bolje funkcionisanje Unije.

U završnom dokumentu, koji je sumirao rezultate debate u 49 predloga, ne pominje se proširenje. Nakon Strazbura, Makron je otišao u Berlin kod kancelara Šolca i ostaje nam da sačekamo kako će Nemačka reagovati na ovaj predlog, imajući u vidu da je kancelar posebno pomenuo zemlje Zapadnog Balkana koje su već godinama u pristupnom procesu.

Iz Makronovog govora u Strazburu teško da možemo da zaključimo da se ta Evropska politička zajednica ne odnosi na ovaj region koji se dugo i uporno kotrlja prema Briselu.

Da li je fer stavljanje Zapadnog Balkana u isti položaj sa Istočnim partnerstvom? Naravno da nije. A da li se umesto toga razmišlja o novom geopolitičkom big bangu ili makar o brzoj traci za Crnu Goru i Srbiju? Nažalost ne, ili je nedovoljno glasno i jasno artikulisano.

Utisak je da su se svi manje-više navikli na ovakvo putovanje bez konkretnog cilja na vidiku, pa se ritualno ponavljaju fraze o posvećenosti reformama s jedne ili o kredibilnoj evropskoj perspektivi, s druge strane. Užasni rat u Ukrajini dovoljan je razlog da se izađe iz ovakvog strateškog limba i da svaka zemlja Evrope koja to želi nađe svoje mesto u novoj političkoj i bezbednosnoj arhitekturi koja nastaje. A možda je ovo i pravi trenutak za debatu o mogućim načinima dolaska do punopravnog članstva jer stiže sve više predloga na tu temu.

Povezani članci

Nonšalantno gubljenje vremena

Vladimir Međak

EU neće biti kompletna bez Zapadnog Balkana

Sebastijan Kurc

Na papiru saradnja države sa civilnim društvom, u praksi napadi, uvrede i kazne

Milica Starinac