U vreme proslave Dana Evrope i svečanog zatvaranja Konferencije o budućnosti Evrope, 9. maja, u Evropskom parlamentu u Strazburgu, a uz odjek ne tako dalekih rafala sa ukrajinskog ratišta, rađa se nova kontinentalna arhitektura – „Evropska politička zajednica“. Ona je pre svega politička i bezbednosna, ali i ekonomska u meri u kojoj to prva dva stuba zahtevaju.
„Ova nova evropska organizacija bi omogućila evropskim nacijama da prihvate naše zajedničke ključne vrednosti kako bi našle novi prostor za političku i bezbednosnu saradnju, saradnju u sektoru energetike, transporta, investicija, infrastrukture i slobodnog kretanja ljudi, posebno mladih. Priključivanje (ovoj zajednici) ne bi prejudiciralo pristupanje Evropskoj uniji u budućnosti i ne bi bilo onemogućeno onima koji su napustili EU“, bilo je dodatno objašnjenje francuskog predsednika Makrona, predsedavajućeg Evropskom unijom u ovom polugođu.
Reklo bi se da je on samo konsekventno dalje razvija svoje ranije iznete predloge – Evropa u više brzina, u više koncentričnih krugova, sa strateškom autonomijom, koju je pandemija COVID-19 prenela i na ekonomski teren, a rat u Ukrajini joj dao svu neophodnu opravdanost. Dakle, konsolidacija kontinenta, koji stvara zaštitni pojas za EU, koji može, a ne mora, da postane deo bazične strukture.
Ideja Evropske političke zajednice prvo je usaglašena između Francuske i Italije, a u osnovnim crtama čini se i sa Nemačkom, da bi 18. maja, na plenarnoj sednici Ekonomskog i socijalnog komiteta Evropskog saveta bila podignuta, kao nova inicijativa, na nivo čitave Unije. Njen predsednik Šarl Mišel je detaljnije objasnio o čemu se radi i najavio da bi „Evropska geopolitička zajednica“ (u njegovoj interpretaciji) bila tema junskog zasedanja Evropskog saveta i da su konsultacije sa 27 zemalja članica več započete. Kao prateći događaj, biće organizovan, u saradnji sa Francuskim predsedavanjem Unijom, Samit EU – Zapadni Balkan koji će, sasvim izvesno, imati na dnevnom redu ovu inicijativu.
Predložen je, dakle, okvir za jačanje političkih odnosa EU sa bliskim susedstvom, koji podrazumeva i zajedničke samite dva puta godišnje. „Spoljna politika će biti glavno područje saradnje u okviru ove Zajednice“, najavio je Mišel. Ministri spoljnih poslova svih zainteresovanih zemalja (Ukrajina, Moldavija, Gruzija, Zapadni Balkan, ali i Island, Norveška, a u perspektivi i Azerbejdžan, Jermenija, Turska, pa i Velika Britanija), sastajali bi se redovno sa Savetom za spoljne poslove EU. U istom formatu, bili bi organizovani ministarski sastanci i u drugim sektorskim formatima (istraživački i razvojni programi, transport, energetika, infrastruktura).
Rat u Ukrajini je odredio granice Evrope. Važno pitanje na koje dugo nije bilo jasnog odgovora. A posle rata, pitanje će se opet postaviti. Da li je bilo i da li će biti pametno ostaviti Rusiju izvan Evropske geopolitičke zajednice?
Objašnjavajući kako ova inicijativa osnažuje proces proširenja, predsednik Evropskog saveta Mišel najavljuje napuštanje principa „sve ili ništa“, u korist „brže, postupne i reverzibilne integracije“.Već tokom procesa pristupanja, on zastupa progresivnu i postupnu integraciju u sektorima u kojima je zemlja koja pregovara zadovoljila potrebne standarde, gde bi joj se omogućilo da dobije savetodavnu ulogu u radu Saveta ministara u toj specifičnoj oblasti.
Ukoliko je potvrđena njena odgovarajuća pravna i institucionalna uskladjenost, ona može da učestvuje u određenim aspektima unutrašnjeg tržišta, režimu EU rominga, ili zajedničkom energetskom tržištu. Uz to, tamo gde je zemlja postigla potrebne kriterije, mogla bi da dobije pristup evropskim programima i fondovima, koji su inače dostupni zemljama članicama i da na taj način ima neposrednu korist od integracije još tokom trajanja pregovora.
Ipak, ukoliko dođe do nazadovanja, u vladavini prava pre svega, neki ostvareni dobici od integracije bi mogli biti povučeni.
Pretpostavka je da bi ovakve promene u procesu proširenja ubrzale neophodne strukturne reforme i povezivanje sa Evropskom unijom.
Napominje se da je neophodno posvetiti posebnu pažnju bilateralnim pitanjima, koja su često motivisana manjinskim problemima, što je problematična stvarnost, a često i prepreka bržoj evropskoj integraciji zemalja Zapadnog Balkana.
Najzad, Mišel ukazuje da treba da bude jasno od početka, u ovom novom projektu Evropske Unije, da iza njega ne stoji pokušaj da se zameni suština proširenja, ili da se ono otežava i usporava. Ali, s druge strane, ulazak u Evropsku geopolitičku zajednicu ne znači automatski da bi učesnicima bilo garantovano članstvo u EU.
Šta se promenilo u procesu proširenja sa pozivom svih pomenutih zemalja u Evropsku geopolitičku zajednicu?
Prvo, radi se o većem broju zemalja u neposrednom susedstvu koje bi ušle u mnogo blize relacije sa EU, pretvarajući time „geografski prostor u političku realnost“. Neke od njih su po svemu spremne da, ukoliko žele, mogu da vrlo brzo postanu punopravne članice EU, kao Island i Norveška, pa čak i Velika Britanija koja je upravo napustila Uniju. I njoj se nudi članstvo u ovoj labavoj zajednici.
Na drugom kraju su Ukrajina, Moldavija i Gruzija, koje su izrazile interes da postanu članice EU, za šta će trebati dosta vremena i velikih reformi da bi to ostvarile. Zapadni Balkan i Turska su negde između – kandidati ili potencijalni kandidati, uglavnom zaglavljeni u procesu proširenja. A Jermenija i Azerbejdžan su tek pretpostavka. Bez sumnje, konkurencija za punopravno članstvo u EU biće mnogo veća.
Drugo, zemlje Zapadnog Balkana, uz ostale zainteresovane, bi se sve odmah našle u istom ravnopravnom statusu u Evropskoj geopolitičkoj zajednici, uz istovremeno zadržavanje principa regate – bolji se brže približavaju članstvu u EU. A oni najsporiji su na gubitku i politički i na vrlo opipljiv način. Oni gube mogućnost da učestvuju u radu visokih tela EU (Savet ministara na teme gde su ostvarile značajan napredak), ali i pristup programima i fondovima po pojedinim pregovaračkim poglavljima ili grupama poglavlja, za šta su uslovi odgovarajuće usvajanje i primena aquis communautaire i ubrzane strukturne reforme.
Treće, čini se da u ovakvom konceptu ubrzanog širenja moći, uticaja i geografskog zahvata EU, na osnovu parcijalne integracije, neće biti bilateralnih ucenjivanja i zadržavanja na putu ka članstvu bilo u EU ili u Evropskoj geopolitičkoj zajednici, jer će se razmatrati izmene Ugovora o Evropskoj uniji koje bi, pored ostalog, uvele glasanje po principu kvalifikovane većine kao dominantano. Tako je bar rekao predsednik Makron u Strasburgu, uvažavajući predloge Konferencije o budućnosti Evrope.
Četvrto, pretpostavka je da će ova velika mašinerija, rođena pod pritiskom rata i krize, povećati brzinu promena i pritisak na što efikasnije usaglašavanje između svih onih koji u nju uđu. Energija, hrana, industrijski lanci, istraživanje i razvoj, militarizacija Evrope, povećan spoljnopolitički fokus i disciplina, uz aspiracije da se konsoliduje kontinent i poveća njegova strateška autonomija. Svi bi bili čvršće umreženi u evropski politički, ekonomski, tehnološki i odbranbeni prostor, bez mogućnosti za veća odstupanja u izboru saveznika i partnera na globalnom nivou bez prethodnih usaglašavanja.
Kakva mogu da budu očekivanja i izbor Srbije?
Prva je pretpostavka da se sve najavljeno zaista i ostvari u manje više najavljenom formatu. U tom slučaju, ovo bi bila ponuda koja se ne odbija. Alternativa je samoća na vetrometini, bez ikakve perspektive i uz neprijateljsko okruženje.
Kako li bi se izjasnili građani Srbije kada bi im se postavila prava pitanja i dala iscrpna objašnjenja? Bez sumnje razumno.