Konačna verzija teksta Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije u Srbiji za period od 2024-2028, koju je Vlada Srbije usvojila 25. jula, pokazuje da su se nadležni trudili da u formalnom smislu ispune zahteve Evropske unije kada je reč o formulacijama i ciljevima, ali nije sasvim jasno kakvi će konkretni koraci biti preduzeti da se reše „hronični“ problemi koji postoje u tom domenu, ocenjuju sagovornici našeg portala.
Kako se ističe, ostaje veliko pitanje da li će Strategija u praksi zaista dovesti do smanjenja „korupcije na visokom nivou“, te korupcije u javnim nabavkama, na koje često ukazuje i Evropska komisija u izveštajima o Srbijii.
Podsetimo, Predlog Strategije obelodanjen je još u avgustu 2023, a Srbija nije imala dokument kojim bi se definisala borba protiv korupcije duže od pet godina. Novousvojena Strategija predviđa i usvajanje Akcionog plana u roku od 90 dana.
Kako se ističe u Strategiji, osnovna “vizija” jeste “izgradnja demokratskog društva zasnovanog na načelima vladavine prava, transparentnosti i odgovornosti, u kome sistem integriteta sprečava korupciju”. Kao glavni cilj navodi se “stalna posvećenost organa javne vlasti i političkih subjekata suzbijanju korupcije i efikasnoj i doslednoj primeni i stalnom unapređenju antikorupcijskih pravila, blagovremeno otkrivanje i adekvatno kažnjavanje koruptivnog ponašanja i jačanje svesti o uzrocima, stanju i štetnosti korupcije”.
Istovremeno, Strategijom su definisani i posebni ciljevi, poput unapređenja zakonskog okvira, podizanja svesti o korupciji, te nabrojana rešenja koja se odnose na sektor javnih nabavki, izdavanja građevinskih dozvola, rad inspekcije, carinika, poreznika…
Nemanja Nenadić: Mere iz Strategije mogu da budu korisne, ali ne i dovoljne
Ocenjujući tekst Strategije, Nemanja Nenadić, programski direktor NVO Transparentnost Srbija, konstatuje za European Western Balkans da je Ministarstvo pravde uložilo napor da tekst Strategije koji je usvojen prilagodi zahtevima Evropske komisije, koji su bili vidljivi i u prošlogodišnjem izveštaju o napretku.
“U tekstu Strategije se daje osvrt na prelazna merila za Poglavlje 23 i na neispunjene preporuke GRECO. Strategija takođe pominje „korupciju na visokom nivou“ i organe zadužene za borbu protiv nje. Iz ovog dokumenta ipak nije dovoljno jasno šta će se tačno raditi. Vidljiva je namera da se vrše promene u Krivičnom zakoniku, Zakoniku o krivičnom postupku i Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije i da se jačaju kapaciteti istražnih organa. Sve to može da bude korisno, a da ne bude dovoljno”, ukazuje Nemanja Nenadić.
Naš sagovornik ocenjuje da je glavni problem to što što korupcije ima mnogo više nego što ima optužnica ili krivičnih prijava i zato bi svrha reformi trebalo da bude to da tužioci ne čekaju ničije krivične prijave, već da istraže, u najmanju ruku sve one slučajeve gde su javno iznete ne samo sumnje, nego i drugi pokazatelji moguće korupcije. Kako dodaje, takve istrage trebalo bi da se sprovode i na osnovu otkrivenih koruptivnih obrazaca.
Kao primer manjkavosti u borbi protiv korupcije, Nenadić navodi nedavno hapšenje bivšeg državnog sekretara u Ministarstvu prosvete, za koga se sumnja da je uticao na prosvetne ustanove da “nameste” nabavke radova male vrednosti za jednu firmu, pri čemu je svaka pojedinačna nabavka bila ugovorena tik ispod crte za raspisivanje tendera (3 miliona dinara).
“Transparentnost Srbija je nakon toga uradila analizu radova koji su ugovoreni od početka godine u Srbiji u rasponu između 2 i 4 miliona dinara. Ispostavilo se oko polovine tih ugovora ima vrednost između 2,9 i 3 miliona dinara, iako bi po zakonu verovatnoće njihov udeo trebalo da bude deset puta manji. Svaka takva nabavka mogla bi da bude povod za novu istragu, mada bi i pre tužilaštva slučaj trebalo da ispita Kancelarija za javne nabavke. S pravom se može primetiti da bi za takav pristup bilo potrebno značajno povećati broj tužilaca koji ispituju korupciju, i to je tačno”, ističe on.
Neophodna aktivnija uloga Tužilaštva
Nenadić napominje da kada se govori o jačanju kapaciteta obično se ne misli na tako radikalne promene, već na popunjavanje mesta koja su i sada sistematizovana, a koja se inače planiraju prema postojećem broju slučajeva u radu.
“I tako se vrtimo u krug – ako tražite aktivnije tužilaštvo, oni će odgovoriti da ih nema dovoljno, a nije ni planirano da ih bude dovoljno za takvu ulogu. Pri svemu tome, uopšte nisam ni govorio o drugom problemu – merama koje bi eventualno trebalo da sprovedu Vrhovni javni tužilac ili Visoki savet tužilaštva – kroz strategiju koju donosi Vlada za njih se i ne mogu predvideti nikakve obaveze, pošto je reč o organima nad kojima Vlada nema nikakva ovlašćenja”, kaže Nenadić.
Procenjujući uticaj Strategije na smanjenje korupcije u javnim nabavkama, Nenadić ističe da se u Strategiji navodi da je neophodno izraditi analizu Zakona o javnim nabavkama i na osnovu izrađene analize unaprediti Zakon kako bi se javne nabavke koje su isključene iz primene zakona smanjile na minimum.
“Analiza Zakona o javnim nabavkama je možda potrebna za neke izuzetke – one koji se odnose na nabavke koje su ostale ispod praga, jer njihovo značajno podizanje 2019. godine nije obrazloženo ničim osim time da su u zemljama EU pragovi još veći. Međutim, takva analiza, pa i izmene Zakona o javnim nabavkama ne mogu rešiti drugi problem – da se veliki infrastukturni radovi ugovaraju na osnovu međudržavnih sporazuma, na osnovu posebnih zakona, da se, kao što smo videli na nedavnoj sednici Skupštine, u tu svrhu koriste čak i autentična tumačenja međudržavnih sporazuma… Dokaz namere da se takva praksa napusti bila bi odluka Skupštine da se posebni zakoni stave van snage, odluka Vlade da pregovarači Srbije ne pristaju na odredbe međudržavnih sporazuma koje isključuju primenu domaćeg Zakona o javnim nabavkama, ili da makar, budu u obavezi da detaljno obrazlože na koji način i u kojoj meri eventualne koristi od direktnog ugovaranja pokrivaju štetu koja će nastati zbog isključenja konkurencije”, smatra Nemanja Nenadić.
Dometi će zavisiti i od kvaliteta Akcionih planova
Prema Nenadićevom mišljenju, dometi Strategije zavisiće i od kvaliteta akcionih planova. On ističe da nas iskustvo iz 2005. i 2013. uči da za mnoge probleme koji su bili pomenuti u Strategiji nije ponuđeno adekvatno rešenje u okviru akcionih planova, kao i da ta opasnost postoji i sada.
“Namera je da se umesto akcionog plana za ceo period važenja, oni usvajaju na godišnjem ili dvogodišnjem nivou. Prošle godine je na javnu raspravu bio, pored Strategije, iznet i akcioni plan do kraja 2024, sada se navodi da će on biti usvojen za 90 dana. Mada to nije neispravno, ovakav pristup dovodi do toga da šta god da se prigovori u ovom trenutku da nije uvršteno u akcioni plan, odgovor može biti da će to biti učinjeno u narednim godinama. Generalno, a imajući u vidu i prošlogodišnji predlog akcionog plana, glavna opasnost leži u tome što se neke aktivnosti bespotrebno odlažu i čine manje transparentnim”, precizira Nenadić.
Sagovornik EWB napominje da je za mnoge zakone bilo planirano da se prvo uradi analiza koja bi pokazala šta u njima sve treba menjati, da se to radi do kraja godine, pa da se onda tek naredne godine krene u proces izmena.
“U mnogim situacijama je to gubljenje vremena, jer neke analize i konkretni predlozi za izmene propisa već postoje i nema razloga da se u proces pisanja izmena ne krene odmah. Pored toga, veoma često je reč o već postojećim, a neispunjenim međunarodnim obavezama, na primer preporuka GRECO”, navodi Nenadić.
Nemanja Nenadić dodaje da prošle godine u Akcionom planu nije bilo jasno predviđeno da će javnost imati bilo kakvog učešća u izradi analiza.
“Na žalost, Srbija je imala veoma loših iskustava u nekim sličnim situacijama ranije, kada su pojedini strani ili domaći eksperti više sledili potrebe i mišljenja onog ko ih je angažovao i za čije potrebe se analiza radi (na primer, neko ministarstvo), nego što su bili voljni da zabeleže sve slabosti koje su već uočene od strane domaćih organizacija koje koriste ili prate primenu tog zakona. Iako tokom pisanja i druga pitanja mogu doći na dnevni red, kada analiza jednom „zakuca“ spisak tema za izmenu propisa, a taj spisak bude nepotpun, onda na kraju možemo da dobijemo izmenjeni zakon, ocenu o tome da je aktivnost iz akcionog plana ispunjena, a da u stvarnosti nemamo promenu koja nam je bila potrebna”, zaključuje Nenadić.
Siniša Janković: Sve odredbe se odnose na malu korupciju, dok je politička korupcija potpuno izostavljena iz dokumenta
Govoreći na iste teme, Siniša Janković, antikorupcijski ekspert iz OCD Institut za istraživanje korupcije – Kareja, navodi za EWB da se oštro protivi Strategiji koju je usvojila Vlada Srbije, te smatra taj dokument “nedopustivim”. Prema Jankovićevom mišljenju, ona “jednostavno ne doprinosi borbi protiv korupcije, naprotiv, ona doprinosi nesmetanom razvoju korupcije, posebno političke korupcije, time predstavlja Nacionalnu strategiju za fiktivnu a ne stvarnu borbu protiv korupcije“.
“Imajući u vidu princip „velika korupcija ne trpi malu“, sve odredbe Nacionalne strategije odnose se na malu, uličnu, benignu ili korupciju dostupnu građanima, dok je politička korupcija potpuno izostavljena iz Nacionalne strategije. Time je Nacionalna strategija i ceo postupak oko nje primer korupcije u samoj borbi protiv korupcije”, ukazuje Siniša Janković.
Naš sagovornik objašnjava da je, kao predstavnik organizacije civilnog društva koja je posvećena borbi protiv korupcije, bio član Radne grupe Ministarstva pravde za izradi teksta nacrta predmetne Nacionalne strategije.
“Aktivno sam učestvovao u radu skoro svih od oko 50 sastanaka radnih podrupa. Na svima sam iznosio kritička zapašanja i ukazivao od prvog sastanka i na metodološku neispravnost. Nijedna primedba nije prihvaćena”, precizira Janković.
Janković dodaje da je dostavio i svoje izdvojeno mišljenje, koje administracija nije dostavila svim članovima Radne grupe, te javno ukazivao na formalne i suštinske propuste i u toku “simbolične, gotovo fiktivne javne rasprave koju je činio jedan okrugli sto u Beogradu koji je bio za medije zatvoren”.
“Podršku sam imao od strane Koalicije za integritet koju osim Kareje čine: Biro za društvena istraživanja BIRODI i Podrinjski anktikorupcijski tim PAKT Loznica. Zahtevali smo da se javna rasprava, planirana za avgust 2023. godine, pomeri na septembar, s obzirom na to da je pažnja javnosti tokom leta na minimum, ali naš predlog nije prihvaćen, niti je na njega odgovoreno”, precizira Janković.
Oko 200 pisanih primedbi bilo upućeno na predloženi nacrt Strategije
Naš sagovornik objašnjava da je Koalicija za integritet potom organizovala alternativnu javnu raspravu, iz koje je proizašlo oko 200 pisanih primedbi na predložen nacrt Nacionalne strategije.
“Od avgusta 2023. godine ništa se nije dešavalo skoro godinu dana, tako da nisu ispunjeni čak ni formalni uslovi za dalji rad na Nacionalnoj strategiji. Naime, pre nego što je Vlada razmatrala predloga teksta Nacionalne strategije predlagača – Ministarstvo pravde moralo je bar formalno da predlog teksta utvrdi putem Radne grupe koju je osnovalo za izradu Nacionalne strategije. To nije učinjeno, jer se Radna grupa nije izjasnila o predlogu teksta Nacionalne strategije. Usvajanje Nacionalne strategije nikako ne pokazuje da se Srbija nalazi na putu jasnog cilja i čvrstog opredeljenja sprečavanja i eliminisanja korupcije u najvećoj mogućoj meri. N,aprotiv pokazuje da je sve usmereno u pravcu onemogućavanja svake aktivnosti protiv političke korupcije”, zaključuje Janković.