U reformama pravosuđa ne napredujemo. Korupcija nam je na zabrinjavajućem nivou. Ne primenjujemo pravni okvir koji nam uređuje zaštitu ljudskih prava i sloboda.
Objavljen je novi izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Ovog puta Izveštaj pokriva nešto duži period, uključujući period vanrednog stanja proglašenog usled pandemije zarazne bolesti COVID-19. Prosečna ocena koju smo dobili za napredak u Poglavlju 23, koje se odnosi na reforme u oblasti pravosuđa, borbe protiv korupcije i zaštitu osnovnih prava i sloboda je – veoma ograničen napredak.
Kada govorimo o vladavini prava i zaštiti ljudskih prava navodi se da u Srbiji pravni okvir postoji, ali da je primena zakona i strateških smernica neadekvatna, neusklađena ili čak i ne postoji. Navode se i velika kašnjenja u skoro svim predloženim izmenama pravnog okvira, posebno ističući višegodišnje kašnjenje sa izmenama Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe.
Na probleme koje je Evropska komisija zabeležila, kao i prethodnih godina, ukazivalo je i civilno društvo. Za razliku od prethodne godine, kada je izveštaj dočekan kao neistinit, preoštar i politički, ove godine reakcije vlasti jednostavno nije bilo. Sam izveštaj nije ništa oštriji, preporuke koje su date za većinu obuhvaćenih oblasti nisu primenjene, te ostaju iste i dat je još slikovitiji prikaz stagniranja, posebno u delovima o vanrednom stanju.
Veoma ograničen napredak u vladavini prava – šta to zapravo znači? Znači da u realnosti napredak ne postoji, odnosno da se i najmanji koraci, najčešće tehnička unapređenja pojedinih programa i javnih politika na papiru, beleže i uzimaju u razmatranje kada se daju ocene.
Ocene Brisela o (ne)napretku u Poglavlju 23
Kao oblast u kojoj su napori civilnog društva proporcionalno srazmerni rešenjima koja se nude kao finalna, Komisija beleži da u oblasti pravosuđa postoji određeni nivo pripreme za reforme, ali da uopšte nema napretka u odnosu na prošlogodišnje preporuke. Komisija smatra da postoji zabrinjavajući i kontinuirani politički pritisak na pravosuđe koji najčešće dolazi od strane funkcionera i poslanika.
Celu prethodnu godinu obeležilo je komentarisanje odluka i postupanja sudija i tužilaca, čime je urušavan njihov ugled, kako od strane poslanika u Narodnoj skupštini, tako i od predstavnika izvršne vlasti, propraćeno tabloidnim kampanjama.
Zabrinjava i kašnjenje u vezi sa usvajanjem izmena Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe i pratećih pravosudnih zakona, a koji bi trebalo da doprinesu većoj nezavisnosti pravosuđa. Insistira se na budžetskoj i organizacionoj nezavisnosti sudova i tužilaštava. Strategija razvoja pravosuđa usvojena je bez procene uticaja.
Ono što će nam zadavati glavobolju do narednog izveštaja jeste potvrđivanje stava Ministarstva pravde da se “novi” tekst amandmana na Ustav, koji će izraditi nadležan odbor Narodne skupštine, već može smatrati odobrenim od strane Vencijanske komisije.
Podsetimo, Ministarstvo pravde je u toku 2017. i 2018. godine pripremilo tekst, van Ustavom propisane procedure, bez adekvatne javne rasprave, koji je dobio zeleno svetlo po skraćenoj procedure od Sekretarijata Venecijanske komisije.
Ali je nakon pritiska domaće i međunarodne javnosti, postupak konačno vraćen u Narodnu skupštinu, koja je i zvanični predlagač izmena i koja treba da izradi tekst istog. S toga, zabrinjava stav da taj tekst treba da se osloni na pomenuti nacrt teksta Ministarstva pravde.
Kada pogledamo deo koji se odnosi na ratne zločine, takođe se ponavljaju prošlogodišnje ocene. Insistira se na saradnji sa Međunarodnim rezidualnim mehanizmom za krivične sudove, kao i na poštovanju i prihvatanju kako odluka i presuda iz Haga. I dalje nisu sudu isporučeni predstavnici Srpske radikalne stranke koji se terete za nepoštovanje suda, te se ratnim zločincima daje prostor za javnu promociju i poricanje genocida, čak i u samoj Narodnoj skupštini.
Za borbu protiv korupcije navodi se da je napredak u primeni preporuka ograničen i da je stanje u ovoj oblasti zabrinjavajuće.
Iz godine u godinu naglašava se da je neophodno unaprediti beleženje istraga, optužnica i presuda u slučajevima visoke korupcije, uključujući oduzimanje i konfiskovanje protivpravno stečene imovine.
Traži se efikasna primena nedavno donetog Zakona o prevenciji korupcije i postupanje po preporukama GRECO-a koje se tiču uloge Agencije za borbu protiv korupcije, kao ključne institucije za borbu protiv korupcije.
Dve pune godine od isteka prethodne Strategije o borbi protiv korupcije, nemamo novu strategiju i prateći akcioni plan, niti mehanizam koordinacije svih pravnih odredbi i dokumenata koji služe prevenciji i suzbijanju korupcije.
U svetlu trenutnog otvorenog sukoba predstavnika izvršne vlasti i Saveta za borbu protiv korupcije, zbog alarmiranja javnosti u pogledu netransparentnosti sporazuma koje Vlada zaključuje i javnih nabavki, važno je naglasiti da Komisija preporučuje Vladi da počne da sarađuje sa Savetom, posebno prilikom izrade nacrta zakona.
U oblasti zaštite ljudskih prava i sloboda, Komisija ističe da Srbija ima dobro postavljen pravni okvir, ali da je neophodno primeniti ga, jer primena izostaje i u ovom izveštajnom ciklusu.
U polju slobode izražavanja nije bilo napretka odnosu na prethodne preporuke, uprkos činjenici da je konačno usvojena Medijska strategija. Insistira se na osnaživanju nezavisnih institucija, zaštititi od diskriminacije i zločina motivisanih mržnjom, kao i na unapređenju i zaštiti nacionalnih manjina, posebno Roma.
Srbija mora i da unapredi primenu međunarodnih instrumenata zaštite ljudskih prava. Bilo da govorimo o kršenju Evropske konvencije za ljudska prava ili samom neizvršenju presuda Evropskog suda za ljudska prava, možemo videti da izostaje svest o istinskom poštovanju preduzetih obaveza u pogledu zaštite ljudskih prava i sloboda.
Sloboda okupljanja i udruživanja su prilično šturo pokrivene izveštajem iako se u prethodnoj godini beleži veliki broj slučajeva kršenja upravo ovih sloboda, posebno ukoliko se uzima u obzir i period vanrednog stanja, kada je sloboda okupljanja bila jedno od prava koje je prvo derogirano.
U pogledu početka primene Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, skreće se pažnja na nepovoljan položaj NVO koje pružaju godinama ovu vrstu podrške. Za branitelje i braniteljke ljudskih prava navodi se da su konstantno izloženi govoru mržnje, pretnjama i nasilju, što potvrđuje izrazito visok broj ovakvih pritisaka i napada u toku 2019. i 2020. koje je zabeležilo civilno društvo.
Šta je novo u izveštaju i šta da očekujemo?
Ovo je prvi izveštaj Evropske komisije koji uključuje i informacije o stanju vladavine prava za vreme vanrednog stanja i predizborne kampanje. Ovi delovi kroz primere ilustruju postupanje institucija u vanrednom stanju i odstupanje od zaštite pojedinih ljudskih prava i sloboda.
Izveštaj tako ukazuje na specifično funkcionisanje pravosuđa za vreme vanrednog stanja, pominje “Skype” suđenja bez pravne osnove, a kao vid političkog pritiska ističe činjenicu da su sudovi postupali na osnovu preporuke Ministarstva pravde.
Navodi se nepovoljan položaj lokalnih medija zbog centralizacije informisanja i hapšenje novinarke Ane Lalić zbog informisanja javnosti o stanju u pojedinim bolnicama.
U vanrednom stanju zbog strogih mera karantina povećan je broj slucajeva nasilja u porodici, zabeležen je izuzetno nepovoljan položaj starijih od 65 godina, osoba sa invaliditetom i mentalnim poteškoćama i Roma koji žive u neformalnim naseljima.
Da li kao politički kompromis ili neki drugi vid balansa izveštaj samo pominje period nakon izbora koji su obeležili građanski protesti prouzrokovani nedostatkom i pogrešnim informacijama o suzbijanju zarazne bolesti COVID-19 i ponovo najavljenim policijskim časom.
Ne daje se procena stanja, a u ovom periodu zabeležen je veliki broj slučajeva prekomerne upotrebe sile od strane policije, veliki broj krivičnih i prekršajnih postupaka protiv demonstranata, kao i veoma pasivna uloga Zaštitnika građana, odnosno Nacionalnog preventivnivnog mehanizma, koji treba da beleži ovakve slučajeve.
Izveštaj samo u jednoj rečenici navodi da je usvojen revidirani Akcioni plan za Poglavlje 23, koji je usklađen sa prelaznim merilima.
Budući da je to jedan od retkih koraka koji su ocenjeni kao pozitivni, postaje jasno zašto je Vlada, uprkos apelu Radne grupe NKEU za Poglavlje 23 da se ne usvaja, jer ima nedostatke, ipak usvojila ovaj dokument. Komisija nije ocenjivala sam kvalitet dokumenta.
Ovo jasno pokazuje kako se u Srbiji pristupa reformama i pogrešno utvrđuju prioriteti. Utrošene su dve godine na revidiranje Akcionog plana za Poglavlje 23, a izveštaj ceo process pominje u jednoj rečenici.
Bez ulaska u u kvalitet dokumenta, država je izgubila dve godine fokusirajući se na slovo na papiru, stavljajući to kao prioritet, bez ulaganja napora da se otklone kočnice napretka i u širokoj debati pronađu rešenja. Na kraju je usvojen od strane odlazeće Vlade kojoj je formalno prestao mandat.
Iako malo verovatno, ukoliko se ne desi drastična promena kursa i realna politička volja da se napreduje na evropskom putu, ne samo da nećemo dočekati otvaranje novih poglavlja, nego će svaki naredni izveštaj o stanju vladavine prava biti déjà vu.