Više od sedam decenija, NATO se zalaže za sigurnost naših naroda, i nastavićemo da stojimo ujedinjeni kako bismo sprečili sukobe i očuvali mir.
Već 74 godine, NATO okuplja saveznike iz Evrope i Severne Amerike, ne samo u vojnom savezu u kom se međusobno štitimo od svih pretnji, već smo sjedinjeni i u savezu zajedničkih vrednosti, prijateljske saradnje i transatlantskog jedinstva.
Od svog osnivanja 1949, kad se okupilo 12 članica: Belgija, Kanada, Danska, Francuska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Portugalija, Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države, NATO se postojano širi. Ovo je rezultat suverenih odluka nezavisnih zemalja, koje su zatražile punopravno članstvo u Savezu.
Vremenom, okupljeni u želji za boljom i sigurnijom budućnosti, stari neprijatelji su postali saveznici, ostavljajući po strani stare sukobe i istorijske razlike. Spajaju ih zajedničke vrednosti i vrhovna bezbednosna garancija – klauzula o kolektivnoj odbrani „svi za jednog, jedan za sve“, utemeljena članom 5. Severnoatlantskog sporazuma. Nakon osnivanja, Grčka i Turska su se učlanile 1952, a Nemačka posle samo nekoliko godina – 1955. Potom su pristupile Španija (1982), Češka, Mađarska i Poljska (1999), Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija (2004), Albanija i Hrvatska (2009), Crna Gora (2017) i Severna Makedonija (2020). Danas se naš Savez sastoji od 30 zemalja iz Evrope i Severne Amerike, a ovih dana će taj broj porasti na 31, kad se Finska formalno učlani u naš Savez. Njenim učlanjenjem će i Finska i NATO postati jači.
Od osnivanja do danas, vrata NATO-a su otvorena evropskim zemljama koje žele da postanu njegov deo i doprinesu nečemu većem, u sastavu porodice koja napornim radom posvećeno nastavlja da ulaže napore da stvori sigurnije i bezbednije sutra za sve svoje građane, dok štiti i osigurava mir i prosperitet, čime generacijama koje dolaze pruža okruženje koje će im omogućiti bolju budućnost.
Danas je teško uopšte zamisliti koliko je Drugi svetski rat opustošio Evropu. U tom sukobu je približno 36,5 miliona Evropljana izgubilo živote, od čega su 19 miliona bili civili. Nakon rata su izbeglički kampovi i racionisanje hrane i zaliha bili svakodnevna pojava, a u nekim područjima je stopa smrtnosti novorođenčadi dostigla 1 u 4. Milioni siročadi lutalo je kroz ruševine nekadašnjih metropola. U tim teškim vremenima, pomoć pružena kroz američki Maršalov plan (poznat i kao Program obnove Evrope) i mnoge druge izvore doprinela je ekonomskoj stabilizaciji. Ipak, evropskim zemljama je i dalje bilo potrebno da se uzdaju u sopstvenu bezbednost, pre nego što bi ponovo počele da trguju. Vojna saradnja i bezbednost koju ona donosi morala je da se razvija uporedo s ekonomskim i političkim napretkom.
Imajući to u vidu, nekoliko zapadnoevropskih demokratskih zemalja se okupilo s namerom da sprovedu raznovrsne projekte zarad veće vojne saradnje i kolektivne odbrane, tek da bi zaključile da bi samo istinski transatlanski bezbednosni sporazum mogao da u isto vreme pruža stabilnost, sprečava povratak evropskog militarizma i kreira osnove za političku integraciju. Iz tog razloga, nakon mnogo rasprava i debata, 4. aprila 1949. je potpisan Severnoatlantski sporazum.
Tako je 4. aprila osnovan NATO, sa misijom da pruža sigurnost i bezbednost svojim građanima i promoviše demokratske vrednosti svojih članica u svemu što radi. Drugi član sporazuma glasi „Potpisnice će doprinositi daljem razvoju mirnih i prijateljskih međunarodnih odnosa kroz jačanje svojih slobodnih institucija, dovodeći do boljeg razumevanja načela na kojima se zasnivaju ove institucije i podsticanjem uslova za stabilnost i blagostanje.“
Uz pruženu pomoć i bezbednosni kišobran, u Zapadnu Evropu je postepeno vraćena politička stabilnost i počelo je posleratno ekonomsko čudo.