Militarizacija medijskog prostora u Srbiji poslednjih godina dovela je do konfuznih i međusobno suprotstavljenih stavova građana o nacionalnoj bezbednosti. Oni su zbunjeni, pa iako prepoznaju da glavne bezbednosne pretnje dolaze iznutra, smatraju da bezbednost treba štititi jakom vojskom. Svakodnevno su preplavljeni medijskim izveštajima o nabavkama naoružanja i vojne opreme, vojnim vežbama i senzacionalističkim prikazima sposobnosti vojske, dok se tema obaveznog vojnog roka vraća na dnevni red i okupira javni diskurs bar jednom godišnje.
Koristeći mantru o vojnoj neutralnosti, koja služi upravo za umirivanje javnog mnjenja i spoljnopolitičko balansiranje, predstavnici vlasti su ubedili građane da jedino jaka vojska može doprineti njihovoj bezbednosti.
Šta građani misle o vojsci i vraćanju obaveznog vojnog roka?
Građani Srbije tradicionalno imaju najviše poverenja u vojsku i smatraju da nije korumpirana, pokazalo je istraživanje javnog mnjenja koje je Beogradski centar za bezbednosnu politiku sproveo tokom septembra i oktobra 2020. Kada se uporedi sa 2012. godinom, građani u nešto većoj meri misle da je vojska sposobna da brani Srbiju. Sposobnost povezuju pre svega sa opremljenošću vojske, s obzirom da je broj onih koji smatraju da je vojska dobro opremljena maltene udvostručen.
Ovaj skok može se pripisati načinu na koji se vojska prikazuje u medijima – senzacionalističkom izveštavanju o nabavkama naoružanja i vojnim vežbama, u kom naslovne strane pojedinih čitanih medija često izgledaju kao specijalizovani vojni časopisi.
Interesantno je da se na trećem mestu po poverenju građana nalaze mediji koje prate. Kada se uzme u obzir da građani najviše prate televiziju, i to TV stanice koje bez preispitivanja prenose izjave zvaničnika, može se zaključiti da su mediji snažno oruđe za oblikovanje stavova javnog mnjenja u rukama vlasti. Medijsko izveštavanje i zvanični narativ koji dominira u medijima ima veliki uticaj na stavove građana o vojsci i međunarodnoj vojnoj saradnji. Na primer, visoko poverenje u vojsku je češće kod građana koji prate RTS, Pink, TV Happy ili Prva TV, dok ispitanici koji prate N1 ili NovaS imaju podeljena mišljenja.
Jedna od tema koja se vrlo često nađe u centru pažnje javnosti i medija poslednjih godina, jeste ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka. Zvaničnici su u više navrata stavljali vojni rok na dnevni red – čak je i Planom rada Vlade za 2020. godinu predviđeno revidiranje zakonskog okvira ukoliko se takva odluka donese.
S druge strane, strateškim dokumentima usvojenim prošle godine naglašeno je da će Srbija razvijati “profesionalnu i efikasnu vojsku”. Konfuzne i nedovoljno obrazložene poruke koje se šalju javnosti o vojnom roku, ali i nasleđe iz prošlosti, dovode do protivrečnih stavova građana. Deset godina nakon profesionalizacije vojske, 73% građana smatra da je potrebno vratiti obavezan vojni rok.
Međutim, rezultati ukazaju da takav stav nije zasnovan na zabrinutosti zbog bezbednosnih izazova na koje trenutna profesionalna vojska ne može da odgovori, već da velika većina građana smatra da je vojni rok potrebno vratiti kako bi se mladi disciplinovali ili kako bi se poštovala tradicija. Građani, dakle, ne posmatraju vojsku kao aparat za odbranu zemlje čija je uloga da odgovori na bezbednosne pretnje, već kao instituciju koja ima vaspitnu ulogu u društvu.
Ipak, važno je istaći da su vraćanje vojnog roka pozitivno ocenili najčešće stariji ispitanici, dakle oni koji svakako ne bi bili obuhvaćeni ovom obavezom. Postavlja se pitanje da li bi se velika podrška održala i u praksi. Mali odziv na dobrovoljno služenje vojnog roka u prethodnoj deceniji svedoči o zainteresovanosti mladih ljudi za vojni rok.
Takođe, prisetimo se da je 2018. godine javnost bila uznemirena pozivima na dvonedeljne obuke za rezerviste i da su povodom toga mediji i civilno društvo odgovarali na upite građana o sankcionisanju i mogućnostima za izbegavanje ove obaveze. Činjenica je da u savremenim uslovima, odsustvo mladih ljudi sa tržišta rada ili iz obrazovnog sistema zbog služenja vojnog roka (3 ili 6 meseci kako se spekuliše), može praviti ozbiljne prepreke kako mladima, tako i njihovim poslodavcima.
Diskurs o jačanju vojske pod okriljem vojne neutralnosti
Konstantno medijsko naoružavanje i povremeno vraćanje vojnog roka, obrazlaže se opredeljenjem za vojnu neutralnost koja zahteva jačanje vojske. Skoro dve trećine građana smatra da bi Srbija trebalo da ostane vojno neutralna. Podrška vojnoj neutralnosti je značajno porasla u odnosu na 2012. godinu kada je sprovedeno slično istraživanje, što se može pre svega pripisati stalno prisutnom narativu u medijima i čvrstom opredeljenju političke elite, makar na deklarativnom nivou.
Kada je uvedena Rezolucijom Narodne skupštine iz 2007. godine, vojna neutralnost se odnosila pre svega na to da Srbija neće postati članica NATO, a poruka je poslata prvenstveno domaćoj javnosti. U strateškim dokumentima usvojenim krajem prošle godine je prvi put detaljnije definisana i predstavljena kao saradnja sa različitim partnerima, uz oslanjanje na sopstvene snage. U praksi ona najčešće služi za balansiranje između različitih aktera i održavanje spoljnopolitičkih interesa, ali i očuvanje biračkog tela.
Kada se uporede zvanična dokumenta i potezi koji se povlače u realnosti, jasno je da je vojna neutralnost više odraz strateške dezorijentisanosti, nego proizvod sveobuhvatne procene bezbednosnih rizika i potreba sistema odbrane. Najsvežiji primer strateške konfuzije je odluka o zamrzavanju svih aktivnosti sa stranim partnerima u septembru 2020, a koja je rezultat sloma spoljnopolitičkog balansiranja i težnje da se nijednoj strani ne zamerimo previše.
Kako bi izbegla odlazak naših vojnika na vojnu vežbu u Belorusiju, što bi se indirektno moglo protumačiti kao podrška Lukašenkovom režimu, Vlada je odlučila da prekine sve aktivnosti sa svim partnerima na 6 meseci, a to obrazložila politikom neutralnosti. Ovaj potez potvrđuje da je vojna neutralnost za političke elite u Srbiji unutrašnja i spoljašnja nužnost, fasada za nekoherentnu politiku, a ne strateško usmerenje zasnovano na analizi bezbednosnih pretnji i potreba sistema odbrane.
Stiče se utisak da se vojna neutralnost često koristi za umirivanje domaće javnosti, ali i održavanje odnosa sa spoljnopolitičkim partnerima. Slično tome, kroz zapaljivo izveštavanje o naoružavanju i sposobnostima vojske skupljaju se poeni na unutrašnjem planu, dok se samim nabavkama naoružanja učvršćuju savezništva i balansira između Istoka i Zapada. Rezultati istraživanja javnog mnjenja ukazali su na to koliko politička elita utiče na oblikovanje stavova građana kroz medije, pogotovo o temama poput vojske sa kojom građani nemaju mnogo dodira u svakodnevnom životu. Međutim, građani imaju jasne stavove o vojsci i naoružavanju kao odgovoru na bezbednosne pretnje, koji su u neskladu sa onim što ih najviše zabrinjava – organizovani kriminal i korupcija.