Rat u Ukrajini učinio je ono što su mnogi mislili da je nemoguće – vratio je debatu o politici proširenja. Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel predložio je da bi politika proširenja mogla da se reformiše tako da proces bude “sektorski”, dok sličnu stvar zagovara i austrijski Kancelarijat u svom non-pejperu.
Ideju da bi benefite članstva u EU države kandidati mogli da osete i pre formalnog članstva, u oktobru prošle godine lansirali su beograski Centar za evropske politike (CEP) i briselski Centar za evropske političke studije (CEPS). Radi se modelu “faznog pristupanja EU” sa ciljem oživljavanja procesa proširenja. Ideja je da se sa jedne strane ublaži zabrinutost među državama članicama EU u pogledu mogućnosti daljeg proširenja, a sa druge da se prevaziđe očigledan ćorsokak u politici proširenja.
Zato su dva think-tank-a predložila pristupanje u četiri pristupne faze, kako bi se izbegla sadašnja binarna podela u procesu pristupanja “članstvo – odsustvo članstva”. Autori ističu da taj model predviđa i omogućava benefite i za građane i za političke elite. Prelazak iz jedne u drugu fazu zavisio bi od ocena i zasluga, a po ovom modelu zemlje kandidati za članstvo imali bi pristup strukturnim fondovima EU i pravo posmatranja u institucijama EU i pre formalnog članstva.
O stanju politike proširenja danas, “faznom pristupanju” i drugim predlozima za poboljšanje procesa pristupanja Zapadnog Balkana EU, ali i šta su najveće prepreke na evropskom putu Srbije, razgovarali smo sa programskom direktorkom Centra za evropske politike i jednom od autorki Modela za fazno pristupanje EU, Milenom Lazarević.
EWB: Kako biste ocenili politiku proširenja i angažman Evropske unije od početka rata u Ukrajini do danas? Da li ste vi saglasni sa ocenom da imamo pojačan angažman Evropske unije u regionu?
Milena Lazarević: Mislim da imamo pojačan angažman, ali to je i dalje nedovoljno. Jako smo puno slušali o tome da je ovo novi trenutak za politiku proširenja, da nešto mora da se uradi, da Zapadnom Balkanu mora da se da konkretnija perspektiva članstva…Ali još uvek nismo dobili neku realizaciju tih najava i tek bi trebalo da čujemo šta je to konkretno što Evropska unija sprema ovom regionu.
Radi se na različitim nivoima i u različitim formatima, na diskusijama o tome šta bi to nešto novo bilo i šta bi se to novo ponudilo. Ali, mislim da pre 23. juna verovatno nećemo saznati šta je konkretno neki zajednički stav država članica Evropske unije po tom pitanju.
EWB: Videli smo nekoliko predloga o tome kako bi politika proširenja trebalo da izgleda. Najnoviji je austrijski non-pejper… Da li Vi ocenjujete da je realnije da se dogodi reforma politike proširenja ili da se jednostavno proces ubrza sam po sebi?
ML: Jedno bez drugog ne može da ide. Proces se ne može ubrzati sam od sebe iz prostog razloga što postoje države članice koje ne žele nove veto igrače u Savetu dok se Evropska unija interno ne reformiše. Evropski parlament formalno je podneo inicijativu za otvaranje nove Konvencije o izmeni osnivačkih ugovora.
Evropska unija će definitvno u narednom periodu raditi na izmeni sopstvenih osnivačkih ugovora. To će biti vrlo kompleksan proces, sa jako puno opozicije i protivljenja država koje su inače već protiv izmena osnivačkih ugovora. Kako će se to završiti još uvek ne možemo da znamo, ali ono je sigurno je da će Evropska unija u taj proces ući.
Da mi ne bismo čekali da se taj proces završi pa da se tek onda desi proširenje, što može potrajati pet ili deset godina godina, moramo biti proaktivni i tražiti načine kako možemo da odobrovoljimo Evropsku uniju da nas primi, i pre nego što se osnivački ugovori EU reformišu. Mi iz Centra za evropske politike ulazimo sa predlogom o faznom pristupanju Evropskoj uniji koji smo razvili sa kolegama iz CEPS-a u Briselu.
EWB: Koje su razlike između predloga o faznom pristupanju koji ste lansirali 2021. godine i onoga što je predložio predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel? Njegov predlog jeste još uvek opšti i nedovoljno razrađen, ali da li vi uočavate neke razlike između ta dva modela?
ML: Ono što je Šarl Mišel predložio nije model, to su samo neke inicijalne ideje. Deo njegovog govora jeste baziran na osnovu zagovoranja iz prethodnog perioda koje smo sproveli sa kolegama iz CEPS-a, koji su jako bili aktivni u briselskim krugovima. Šarl Mišel je u svoj govor uključio ove ideje da bi podigao svest o tome da je potrebno raditi dalje na unapređenju nove metodologije, jer novom metodologijom nije rešeno sve što je trebalo da se reši. Tu ne staje proces inoviranja i unapređivanja politike proširenja.
On jeste uzeo neke od elemenata našeg predloga, ali je činjenica da nije pomenuo ono što jeste jedan od ključnih elemenata a to je da se u prvoj od ukupno četiri faze članstva, limitira pravo veta novih država članica u Savetu.
Taj element ključan je za otključavanje političke volje u državama članicama, kao što su Francuska, Holandija ili Danska, kao i verovatno mnoge druge koje se kriju u krugu skeptika prema proširenju. To je važno jer su upravo zbog toga te države članice zabrinute kako bi EU funkcionisala sa novim državama članicama koje su veto igrači, a koje nisu dokazane i sasvim konsolidovane demokratije.
Mislim da je Šarl Mišel otvorio ovu temu i ideju za dalje razgovore, a mi smo tu spremni da dalje nastavimo interakciju i da dalje informišemo tu debatu koja će se svakako nastaviti u narednim mesecima.
EWB: Konkretno kada govorimo o Srbiji… Ukoliko bi se predlog o “faznom pristupnju” usvojio šta bi to značilo za proces pristupanja? Čini se da bi prema predlogu faznog pristupanja dobijanje benefita i pre samog članstva moglo da bude važno za građane Srbije, kojima se proces evropskih integracija odužio i koji su možda zaboravili na benefite EU. Da li to možda može da poboljša sliku Evropske unije u Srbiji uopšte?
ML: Ja ne bih rekla da su naši građani zaboravili te benefite, problem je u tome što se sa građanima ti benefiti ne komuniciraju ili kad se komuniciraju to je vrlo stidljivo. Stalno je u senci priča o pritiscima o uslovljavanju, nekim zapadnim akterima koji vrše pritisak na nas…
Mi prosto moramo da ogolimo činjenicu da vlast u Srbiji ne komunicira evropske integracije na adekvatan način. To je problem broj jedan koji mi imamo. Naši građani svaku korist koja bude dolazila iz procesa evropskih integracija neće primiti na pravi način ukoliko se nastavi trenutna vrsta diskursa naše političke elite i naših vlasti prema Evropskoj uniji.
Model faznog pristupanja sa druge strane nosi veliki potencijal da upravo političke elite u našem regionu dodatno motiviše i zainteresuje. Koristi za građane poput otvaranja fondova koje mi predlažemo u pretpristupnoj fazi, kao i veća institucionalna participacija, to su stvari koje su privlačne i za političare. Samim tim što će i građani i privreda dobiti podsticaje kroz daleko veće fondove, možemo očekivati da će i vlasti biti zainteresovanije da urade ono što je neophodno na putu ka Evropskoj uniji. A onda će se možda vremenom videti i nešto drugačiji diskurs prema Evropskoj uniji.
Ovaj trenutak rata u Ukrajini, kad je konkretno slučaj Srbije u pitanju malo je nesrećan, zato što se sve stavlja u senku potrebe da se uvedu sankcije Rusiji. Jednostavno se cela debata o evropskim integracijama svela na to, zato je situacija oko Srbije malo specifična.
Zbog toga prvi pozitivni rezultati primene “faznog modela” se možda i ne bi videli odmah u procesu evropskih integracija Srbije, iako naša zemlja može među prvima da oseti koristi koje sam spomenula, ukoliko bi naše vlasti stvarno zasukale rukave i uradile nešto po pitanju demokratije i vladavine prava.
EWB: Šta su razlozi za to što ovaj predlog ne bi značajno pomogao Srbiji u ovom trenutku kada je u pitanju proces evropskih integracija?
ML: Zbog demokratije i vladavine prava pre svega. Postoji nekoliko ključnih stvari koje ako se ne dese, nijedan dobar model i nijedna dobra metodologija neće rešiti problem zastoja u procesu proširenja.
Demokratija i vladavina prava i reforme koje u tom domenu moraju da se sprovedu predstavljaju i kočnicu i podsticaj za sve druge reforme i za celokupni napredak u procesu pristupanja. Paralelno sa tim, moralo bi desi otkočenje procesa za one zemlje koje su trenutno blokirane bilateralnim, tj. unilateralnim zahtevima Bugraske prema Severnoj Makedoniji.
Ukoliko taj problem ne bude bio rešen i ukoliko kredibilitet čitave politike proširenja i procesa pristupanja ne bude vraćen time što će se Makedoniji i Albaniji otvoriti konačno pregovori, mislim da nam neće mnogo pomoći dobar proces. Bitno je da stvaramo i da reformišemo proces i da ga unapređujemo paralelno sa tim. Da budemo spremni da onog trenutka kad se stvori politički momentum, deblokadom procesa, da se krene punom parom.
Proces proširenja i politika proširenja moraju da budu pripremljeni za novi politički momentum, a taj novi politički momentum samo jednim delom zavisi od toga kakav će biti proces. Taj momentum velikim delom zavisi od toga koliko će strateški i i geopolitički Evropska unija shvatiti konačno sopstveni proces proširenja.
Tu se vraćamo na početak razgovora, mi imamo puno najava i puno priče o tome da je neophodno ubrzati i stvoriti novu dinamiku u procesu za Zapadni Balkan. Da li je rat u Ukrajini stvorio novi momentum, tek treba da vidimo. I bez deblokade, odnosno bez rešenja problema između Bugarske i Severne Makedonije, bićemo u velikom problemu.
EWB: Šta očekujete od sastanka lidera EU i Zapadnog Balkana 23. i 24. juna u Briselu?
ML: Nadam se da će se predlog otvaranja pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom biti na dnevnom redu Evropskog saveta 23. juna. Mislim da dalja blokada ne bi bila pametna za Bugarsku, stavila bi ih u jako tešku situaciju jer sada svi vidimo da blokada procesa proširenja ne blokira samo proširenje Evropske unije. Blokira i spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije i neke vrlo praktične stvari jer Sofija svojom odlukom blokira i sklapanje sporazuma Severne Makedonije sa FRONTEX-om, što je u interesu same EU u kontekstu migracija.
U svakom slučaju, mi proces moramo da unapređujemo i da ga pripremamo da on može da pokaže svoje rezultate u onim zemljama koje budu napredovale. Ukoliko bude došlo do odvajanja Albanije i Severne Makedonije 23. juna, što se takođe može desiti i mislim da bi u ovom trenutku to stvarno bilo i fer prema Albaniji, mislim da proces treba da bude spreman da „pogura“ one koji mogu da idu brže.